Slatka ptica dečaštva #Retrovizor

Ura! Opet ćemo imati svoju narodnooslobodilačku vojsku, opet ćemo ispraćati mlađariju u nove, modernije kasarne koje biće posejane između rudnika litijuma, vladar je, uvek otvoren i iskren, blago natuknuo da bi ga povratak obaveznog služenja armije usred ovolikih žalosnih događaja oraspoložio, i, evo, vazali se polomiše da mu želju što pre i što potpunije ispune, obavezno služenje vojnog roka će mlade ljude naučiti rodoljublju, ako roditelji, škola, crkva i večiti rivali nisu kod mladeži razvili to dragoceno čuvstvo; a učvrstiće ih u tome ukoliko su i pre služenja vojnog roka nacrtali i čuvali mural nekog od naših voljenih ratnih zločinaca, ili ako su, naoružani samo letvama i čekićima, odmenjivali policiju u kroćenju i prevaspitavanju drskih demonstranata; izgleda da devojke neće biti dovedene u neravnopravan položaj, i one će ne samo moći nego će i morati da provedu u kasarni jedno godišnje doba, mom bratu i mome stricu se, premda rođenima u našoj žitnici, posrećilo da budu u mornarici, služili su po tri godine, ostali su služili dve godine, toliko je ondašnjim pokolenjima bilo potrebno da savladaju neophodne vojničke veštine, ili je toliko trebalo da postanu zreli i da zavole otadžbinu u potreb. meri.

Novi regruti će u skladu sa partijskim pokličem “bolje, jače, brže” sve ono što se učilo tri ili dve godine savladati za tri meseca, što po brzini pomalo podseća na dopisnu školu Biblije, ali će Vojska ipak iziskivati lično prisustvo, uh, srce mi je puno sad kad znam da će silno oružje koje smo kupili od Rusa i Kineza zaista zablistati, najpre u kasarnama, pa na Pasuljanskim livadama, pa na paradi povodom Dana naše državnosti ili za Vidovdan, i, nakonec, daće Bog, kad budemo u svečanoj prilici da ispalimo koju raketu sa bojevom glavom i na naše dušmane. Kao što je čovek kod Šopenhauera stalno u stanju čežnje ili bola, tako je stanovnik okolnih zemalja, ali i mnogi žitelj prekomorskih zemalja, stalno u stanju zavidljivosti i istovremenog straha, svakodnevno ga truju nezapamćeni i neizbežni uspesi Srbije u proizvodnji, u izvozu, u sportu, u medicini, i dok im jedna polovine duše biva morena ljubomorom, druga stalno ima zort od Srbije koja se naoružava kao da će sto godina trajati rat, a litijuma ima toliko da će barem stotinu narednih godina čak i sebri blagovati u luksuzu, neradu, i rasipništvu o kakvom narodi lišeni rudnog bogatstva mogu samo da sanjaju.

Mi smo u vlasti, pod vlašću jednog zapravo dečaka, možda i dvojice dečaka, kojima smo žive igračke za sve igre kojih se nisu naigrali kad su imali petnaest ili dvadeset godina, ili u kojima nijednom nisu uspeli da kak se veli izdominiraju, dečak koji je osrednje ili slabo igrao fudbal, iako je pred kamerama dao gol iz penala, neće se skrasiti dok ne sagradi Nacionalni stadion, gde će se njegova vladarska veličina zauvek sjediniti sa svim sportskim uspesima koje će naši, ostavljajući srce na terenu, postići u budućnosti; hvališe se svojim vojničkim nestašlucima, bekstvima iz kasarne, na koje mi, koji smo služili u SFRJ, ne dajemo pet para, drugi je već kao ministar poslao sebe na intenzivan trodnevni vojnički kurs, a odeva se stalno u paramilatarne dolame koje mu po meri šije meni nepoznati šnajder iz Bačke, ushićuje ih obojicu Srpski svet, privredno neizrecivo napredan i nedostižan, a naoružan do zuba i spreman da smrvi svakog ko bi nas mrko i pogledao, a kamoli povredio naš vazdušni prostor, placeve naših starih koje smo ustupili stranim buržujima, ili naše mile rudnike. Pa i svaki uspešan pojedinac, koji se hteo ne hteo enormno i obogati, mora to svoje bogatstvo da štiti, pa ima obezbeđenje, plaća i trpi telohranitelje, dosadne neškolovane bildere, plaća reket mafiji, kupuje najskuplje alarme i kamere, a za one koji se probiju u njegovo uknjiženo dvorište ima pripremljene i zamke takve da uljez biva trajno onesposobljen za buduće prestupe i nasilje, eto, zato ćemo i mi ponovo imati vojsku, sa kojom će uvek biti i Sveta matera, ako je formalno odvojena od države, što isto tako treba ukinuti, od vojske je ne može niko odvojiti, patrijarh je, vidim, mada me ne interesuje, imao solo nastup u banjičkoj kasarni, kasarne i karaule već imaju svoje bogomolje, vojne jedinice će imati svoje sveštenike, kao što će porodice opet imati svoje lekare, dostižemo nivo na kojem je bila vojska Austrougarske, gde je svaka četa, čitajmo ponovo Hašeka, imala svoga popu, koji je imao i vojni čin, Oto Kac je baš to bio, fali nam samo još borbeni moral, fali nam žarka želja da za našeg kajzera položimo život, pominjao sam to, ali moram opet, možda neko prvi put čita “Retrovizor”, za vreme Prvog svetskog rata je u Lajpcigu Udo Kraft izdao neverovatnu knjigu o čijoj se rasprostranjenosti starala naravno država – “Sam se obuči kako da za kajzera pogineš”.

Voleo bih da takav udžbenik napišem za naše govorno područje, pa da mi Služb. glasnik to objavi, oružje koje smo kupili, pazareći i iznad naših platežnih mogućnosti, obavezuje nas da razvijamo i borbeni fanatizam: ako ne budemo ratovali za Kosovo biće nam kao ratni cilj ili ratna svrha potrebno nešto isto toliko veličanstveno i nenadoknadivo.

Obavezno služenje vojnog roka daće smisao i sjaj oficirstvu, opravdaće stanove koje država deli policajcima i vojnim licima, izgradnja novih kasarni oživeće naše građevinarstvo, iskorenićemo nezaposlenost, vojni liferanti koji su počeli bogme da padaju u zaborav i u stečaj, ponovo će biti neko i nešto, umetnici bliski vlasti gostovaće u kasarnama koje nosiće možda i njihova imena, držaće kurseve glume, baleta…

Ali, na kraju, tišti me ipak ovo: nije li nepravedno u vojsku slati samo mlade ljude, šta je sa nama koji smo u kućnom pritvoru preživeli vanredno stanje, ne bismo li i mi mogli da služimo vojni rok, po uzoru na obnavljanje bračnog zaveta nakon više decenija, dosta se toga i pozaboravljalo, puška M-48, čiji sam petocifreni serijski broj bio dužan da pamtim celog svog života, nije više kraljica ličnog naoružanja, RUP 2 koji sam teglio po takozvanom terenu nije više poslednja reč tehnike za veziste, da li će dečak pominjan u prethodnom pasusu pročitati ovaj iskreni predlog, u tuđini je, odakle najavljuje da će nam se obratiti za toliko i toliko sati, sednicu Nacionalnog saveta zakazaće za 48 sati… Proletelo mi dvanaest sati što u snu što u gledanju Premijer lige, ujutro nova vest, sednica će biti za 36 sati, kao odbrojavanje koje sprovodi Evrovizija, još 0 dana, 14 sati, 23 minuta… Za mene su sve te carske obznane, istorijska obraćanja i stalno nove božanske zapovesti sa najvišeg mesta ravne Hristovoj besedi na gori, pri čemu je Sin Gospodnji besedio opširno samo jednom, a najveći sin našeg naroda je kao kuća sa krovom na četiri vode, besedi na četiri gore, na Pinkgori, na Hepigori, na Erteesgori i na Bedevedesetdvogori.