Slepi putnici #Retrovizor

Ura! “Štadlerov” voz radosno je prevezao odabrano društvo od tajanstvenog Prokopa do novosadske železničke stanice, koja za razliku od Prokopa zna se gde je, ispred koje su do juče, jer ja to pamtim, i fijakeristi čekali klijente! Voz zvani “Soko”, što je ime koje paori rado daju konjima, poleteo je preko naše žitnice: at koji je dugo dreždao u štali, zahvalan gazdi što ga je napokon osedlao i uzjahao.

Ubuduće nemojte nikad reći prosto “voz”, uvek kažite “Štadlerov voz”, tako govori i vozov prvi i najdraži putnik, tako ćemo i mi, priznajem da mi se Štadlerov voz dopada više nego oni išarani vagoni koje je na nekom evropskom buvljaku pazario Velja Ilić, ali uza svu radost zbog trijumfalnog leta predsednikovog od Prokopca do Ujvideka, ja u duši i dalje mračno ponavljam “čovek koji je ubio Železničku stanicu”, i zbog kojeg nisam godinama mogao vozom da otputujem u Novi Sad, krasnu varoš za koju me vezuju rođačke, prijateljske, jedno vreme, gle, čak i poslovne niti!

Priznajem da sam svetkovinu video samo u magnovenju: kako je “Soko” brzo leteo nad tek ozelenelim usevima, tako sam i ja samo na tren video gosta iz Mađarske, domaćina i domaćicu, razdraganu kao retko kad, ostale putnike nisam primetio, ni radnike, ni seljačiju, ni poštenu inteligenciju, ni domaćice sa cegerima, ni gospodu u mantilima i sa šeširima, kako svoje kožne kufere podižu na za prtljag predviđene kose ravni, čak nisam video ni članove Partije da su se raskomotili u vozu, ali šta da je u vozu bio i sam samcijat predsednik Republike, mašinovođa na svom mestu, najdraži putnik na sedištu pored prozora, i vsjo! Pravo da se prvi provoza dosad neviđenim prevoznim sredstvom zar nije daleki odblesak prava koje je navodno postojalo u srednjem veku, ius primae noctis, red je da nešto od sjaja i privilegija koje od iskona prate vladare preživi vekove i da se ukaže u savremenoj Srbiji, predsednik je iskoristio pravo prve vožnje, a Štadlerov voz će potom biti smrtnicima na izvolte, sve dok nauka i prosveta (ministar neka bude Radenović!) ne budu izumele nešto još modernije, još savremenije.

Nisam uočio konduktera, pretpostavljam da će imati švajcarske bušilice za karte i da neće, kao njegove kolege iz Jugoslovenske železnice, mirno gledati kako kružići koje bušilicom istiskuju iz karata – u davno doba smeđih, kartonskih – padaju na pod, ne znam jesu li visoki putnici kupili karte na popust, ili su, grešna mi možda duša, otputovali do Novog Sada kao slepi putnici?

Ali nama je nemoguće ugoditi (ili barem meni): zašto na predsednika ne gledam kao na probnog pilota, ili čak kao na onoga što proba svako jelo koje će biti izneto pred imperatora? Da nešto nije bilo u redu sa prugom, vozom, signalizacijom, rampama ili mostom, predsednik i njegova svita bili bi prvopovređeni u preporođenom železničkom saobraćaju.

Ispraćaj predsednikov u Beogradu ravan je skupovima koji su pratili nove vrste podvoza (tačnije: nadvoza), ono što je prvi putnički, komercijalni cepelin bio u svoje doba, to je Štadlerov voz danas nama: čudo neviđeno. Deset hiljada duša spontano se okupilo da poželi srećan put najsrećnijem putniku u istoriji domaće železnice, a isto toliko duša i tela sačekalo ga je u Novom Sadu; uveren da je duž pruge s obe strane poređano stanovništvo koje maše državnim i partijskim zastavama predsednik je mahao i mahao, pretpostavljao je da zbog enormne brzine voza ne razaznaje lica obožavalaca, ali im je iskreno otpozdravljao: kao što je bolje da stotinu prestupnika ostane nekažnjeno, nego da jedan nevin čovek bude osuđen, tako je isto bolje mahati banderama, lenijama, šumarcima i vranama, nego ogrešiti dušu i ne pozdraviti makar i jednog jedinog subašu koji je nadomak pruge stajao i mahao Štadlerovom vozu i Štadlerovim najslavnijim putnicima. Ono što je Orlić uradio u zatvorenoj prostoriji, gde je prizivao duhove još neumrlih, ali neprisutnih novinara, i pozdravio ih, to je Orlićev šef učinio u prostoru pozdravljajući kićeni Srem onako kako ga je pozdravio možda samo Miloš Crnjanski: “A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom!”

Šta je još bilo, šta bi bilo, i kud ćeš dalje od ovoga, štadleraju mili raju! U zasenak su pale nove uniforme za komunalnu policiju, šivene po komunalnoj meri, a ponovio je ih niko drugi nego Vesić koji im je hoteći da kaže koliko ih sve voli doveo Jelenu Karleušu, Jeco, pevala si za Doček pred Skupštinom, ovi ljudi su u najluđoj noći pazili da sve prođe u miru i veselju, sad ti njima ulepšaj ovaj ionako ulepšan dan, slikaj se sa njima, i zaista, komunalna Diva je stala ispred policajaca i policajki, u mini suknji koja ne znam je li deo letnje, još neviđene uniforme naših komunalaca: odbegla mažoretkinja koja se slika u manastiru, ili matica među anoninimnim radilicama; uz skute joj je nasmešeni civil, kome bi po šemi košnice pripao čin truta, ali trut je oličenje lenjosti i nerada, a naš trut je, avaj, prevredan, i tek posle trećeg aprila možda će predahnuti, a predahnućemo i mi koji smo umorni od njegove prepreduzimljivosti.