Slika iz bračnog života #Retrovizor

Ne tragam za komentarima onoga što po služb. dužnosti napišem, ne verujem da se uz svu dobrohotnost kritičara mogu osetno popraviti, pa ipak sam slučajno pročitao reči koje evo nekoliko dana nikako da odu od mene: “Ti si se već odrekao Kosova…” Neko sa kim sam na ti javno me žigoše kao izdajnika, ili je to napisao neko koga ne poznajem, i sa kim ne bi trebalo da sam na ti? Uzmimo da je ovakvo oslovljanje jedna od tekovina voljenog interneta, a razmotrimo samu tvrdnju.

Nisam u prilici ni da sačuvam Kosovo, niti da ga se odreknem, ali mi zaricanje da nikad nećemo potpisati ništa do čega je našim negdašnjim sugrađanima Albancima stalo zvuči kao kad neko kaže “nikad joj/mu neću dati razvod, ni-kad!”, pa možeš ti da nikad ne potpišeš presudu o razvodu, ali ako je brak propao, ako tvoja bračna družica neće više da čuje za tebe, i ako uveliko živi što se kaže svojim životom, možeš ti da se ne potpisuješ do poslednjeg daha i do sudnjeg dana.

Šta je još bilo?

Zbog onemogućavanja tužiteljki da do kraja (koji ne bi bio srećan po korumpirane) dovedu slučajeve na kojima su radile, bio je protest pred zgradom Vlade, iako su izvršna vlast i sudska vlast iz higijenskih i medicinskih razloga razdvojene, nema veze, žurim ka licu mesta, gledam prolaznike koji se bezbrižno i ja bih rekao samozadovoljno udaljavaju od Nemanjine, mlađa prolaznica, vadi iz papirne kese pretpostavljam žužu, uskladila je korak sa žvakanjem, vama je sve potaman, građanko, imati svežeg peciva – sreća neporeciva, za njom u istom, pogrešnom smeru, korača pripadnik suprotnog pola, slušalice na ušima, nosač zvuka, mudri mobilni mu je nekom od džepova modernog kaputića, krateža koji ga čini poletnim i nezainteresovanim za zajednicu koja propada li propada: žurite kući da gledate kako svetski broj jedan ispisuje istoriju?

Na protestu je ljubazno zahtevano da se tužiteljke vrate u svoje kancelarije i na slučajeve koje im je njihov rukovodilac, takozvani Stefanović, naprasno i osorno oduzeo, na protestnom skupu zahtevano je da Stefanović bude smenjen, a da se koletaralno, ili ritualno, smeni i legendarna Zagorka Dolovac, Zagorka, žena koje nema, da se u okv. sv. mogućnosti izrazim i ja andrićevski. Ali. Ali. Dva dana pre protesta već se znalo da od zahteva bundžija ne biće ništa, da se izrazim i kao moj dragi profesor predvojničke i fizičkog: vseznaika, koji se sa kineskom tablom ukazao u RTS-u obznanio je da se radi o progonu i hajci na glavnog tužioca: ”Svi Stefanovići su jednaki pred mojim svevlašćem, i nijednog neću dati!”, tako sam ja upamtio besedu koja ima snagu zakona i stupa na snagu u isti mah kad je blagoizrečena, slučaj progonjenog tužioca Stefanovića nije bio podesan da se gledaocima RTS-a i poluošamućenom voditelju predstavi numerički, pa se visoki gost o tužiocu oslonio na snagu usmene reči.

Na skupocenoj tabli videli smo svojim očima koliko naše nezaslužene zarade rastu, kako lete u srpsko nebo, dok grafikoni u okolnim zemljama sa zavišću gledaju uvis, ka srpskoj streli odapetoj iz čarobnog luka našeg čarobnog vladara. Nije li sa svojom tablom nalik na mađioničara koji svoju rekvizitu nosi od jednog do drugog doma kulture, od jedne šatre do druge? Prvi rulet sam video u selu, kao pionir, bio je da kažem pokretan, vlasnik bi otklopio svoje pokretno veliko čekmedže, ukazao se krug podeljen na možda deset raznobojnih delova, Beograd, Sarajevo, Zagreb, Split, Skopje… Svi smo bili u neizvesnosti osim kazindžije: kad god bi ostalo neko prazno polje, perce koje je zvrjalo sve sporije zaustavilo bi se tu, i uloge bi on pokupio; i kad bismo popunili sve jugoslovenske gradove, koji su se u to vreme bratimili, kao i sami narodi, kazaljka bi umela da se zaustavi na razmeđi dva grada heroja: to se zvalo čičina rupa. Gorostas ne zna se odakle i mi, seoska dečurlija, sa našom smešnom ušteđevinom i još smešnijom nakanom da je uvećamo. Na taj šareni rulet, koji se još u prošlom stoleću obreo na smetlištu istorije, podsetila me je predsednikova crna tabla, jer mu daje istu vrstu samopouzdanja i neprikosnovenosti, dok po crnoj glatkoj površini piše cifre potekle od naših najvećih i najmilijih poslovnih partnera, mađioničar se topi od samozadovoljstva: ovo vam ne govorim ja, ovo vam govori čista matematika, pred kojom ste nemoćni svi vi koji meni i Srbiji, jer to je isto, ne želite dobro!

Nacionalne penzije su bile neko vreme u nemilosti – ne, nisu bile ukinute dotadašnjim laureatima, ali nisu proglašavani novi dobitnici – vratile su se kad sam im se najmanje nadao. Njihovom ocu, glumcu Brajoviću, koji beše ministar kulture, nije naravno bilo pravo kad se sa ovom privilegijom jednog lepog dana bilo prestalo, ukinute se ničim izazvanom odlukom potonjih nadležnih, rekao je gorko, a ja sebi laskam da sam svojim paškvilama ili naučnim analizama i ja unekoliko podstakao nekog iz olimpijskog plemena da se sa tim ulagivačkim rasipništvom već jednom prekine. Dajući doživotnu apanažu poslenicima takozvane kulture država se umiljava velikanima i predstavlja sebe kao nekog ko ne može bez kulture; toliko je dobrih i korisnih stvari iz socijalzma odbačeno, a ta ideja o nagrađivanju izuzetnika koji podižu ugled i samoj državi i narodu nasleđena je od Sovjetskog Saveza, držim da je umetnost, baš kao i religija, hobi, to je nešto čime se baviš na vlastitu odgovornost, život (društveni) bez toga je moguć, i stvaraocima ne pripada nikakva dodatna nagrada; drugo, ili prvo, kultura je, kao i priroda, sve što nas okružuje, ako daš nacionalnu penziju pesniku, uvredio si hiljade lekara čiji posao takođe spada u kulturu, uvredio si silne zanatlije i građevinske inženjere koji svakodnevno stvaraju kulturna dobra, arhitekte, kultura je i ako si savestan i spretan mašinovođa, nije kultura samo ono što Maja Gojković razumeva kao svoj sektor – potonja u kulturu svrstava i fotelje iz Skupštine koje je lično spasavala iz lopovskih i pacovskih kanala…. Ako sam možda u pravu da je kultura svuda oko nas (u nju spada, gle, čak i ono što se smatra nekulturnim, kultura obuhvata sve što postoji, pa čak i ono čega nema, a bilo bi možda potrebno!), onda smo kultura svi mi, što će reći da nikome ne pripada nijedan državni dinar za kulturne zasluge.

Ove godine je samo smanjena šteta, ograničena je na dvadesetoro srećnika, što je razbuktalo raspravu o veleoštećenim kultur-pregaocima, a zbog ovih dvadesetoro je narušeno načelo ravnopravnosti, dobro, de, stani malo, šta da je tebi ponuđeno petsto evra mesečno dok si živ, bi li to ipak prihvatio?! Pogrešno je to pitanje, jer je nevažno koliko sam lično ja potencijalno pohlepan i nedosledan, šta da me je zvao Šapić: “Pa ja sam tek sad izvešten da vam Grad nije dao stan, a koliko ste samo učinili na unapređivanju našeg jezika!” Možda bih prihvatio neki suteren u Beogradu na vodi, da tamo napravim muzički studio, gluvu sobu i ostale divote, država ne sme da me dovede u iskušenje.

Naslovna fotografija: Screenshot Youtube/Aleksandar Vučić