Slikovnica za Anu B.

Kamp u kojem su omladinci i pioniri bili obučavani kako da pravilno i strastveno ljube otadžbinu i kako da barataju svijetlim oružjem svečano je dan uoči planiranog zatvaranja zatvorila policija, nekome je odnekud došlo u glavu da ga okonča pre roka; da li će roditeljima biti vraćen novac za uskraćeni dan obuke ne znam, ali Otac kampa, Stamatović iz Čajetine, obećava javno da će se još ćerati sa nerodoljupcima, i zaista, kad već kupujemo ovoliko oružja, zar ne bi trebalo da vojna obuka obuhvati i staro i mlado, drugim rečima, zar i mi koji smo zabasali u decenije i dopali PIO-a, ne bismo mogli biti od koristi domovini: kamp za seniore gde će potonji biti obučavani kako da čiste minska polja, da postanu kamikaze u vozilima koja nisu prošla tehnički pregled i sl.?

Ministar odbrane toliko je nadahnuto govorio koja će sve dobra proizići iz ponovnog uvođenja vojnog roka, da jedva svi čekamo da se slavna tradicija obnovi, restauracija JNA, to jest SNA, uopšte neće biti skupa, naprotiv, doneće zemlji i materijalnu korist mnogo veću od one koje bi donele industrija, poljoprivreda i druge mirnodopske privredne grane, koje uostalom nisu ni moguće ako nad njima ne lete naši migovi, i ako nisu u pripravnosti rakete koje smo od ruske braće kupili toliko povoljno da meni lično dođe žao ruskog naroda, koga je njegovo demokratski izabrano vojno rukovodstvo oštetilo. 

I Predsednik Republike ostavlja utisak osobe koja bi rado bila vrhovni komandant hiljadama regruta kojima bi roditelji, ma koliko siromašni bili, priredili velelepne ispraćaje u SNA, o kakvima žitelji prividno razvijenih zemalja mogu samo da sanjaju. 

Junakinja meseca je predsednica Vlade koja je zatražila da joj se uruči album u kojem će biti deset najvećih naših građevinskih postignuća. Dušmani koji bi rado videli smenu barem nekog od ministara moraće da sačekaju još koju petoljetku, premijerka bi da se izradi foto-album sa deset naših čuda, to će biti deset zapovesti koje su sve do jedne pretvorene u zadivljujuću stvarnost; ako predsednica Vlade bude zadovoljna radom fotosekcije SNS-a, luksuzna monografija biće poklanjana stranim državnicima; u Njujorku sam pre tri nedelje bio na izložbi jugoslovenske arhitekture od Oslobođenja do Osme sednice (radni naslov je moj, ali to je to razdoblje), jednog će lepog dana i Album Ane Brnabić biti artefakt o koji će se otimati muzeji i galerije, a koji će neimarima na svim meridijanima biti podstrek da makar nešto urade nadahnuti obnovom i izgradnjom čiji smo mi danas svedoci, da ne kažem saučesnici ili žrtve. 

Hoće li u foto-album ući ono što je ostalo od Glavne železničke stanice, a što izgleda kao Berlin uoči Dana pobede koji je za njegove preživele žitelje bio Dan poraza? Hoće li se naći fotograf da ovekoveči potporni zid u kletoj Grdeličkoj klisuri, a koji se srušio treći put među Srbima? Direktor Koridora 10 Zoran Vazduplohov Babić kazao je da se obrušancija očekivala, nisu naši graditelji naivni da ne znaju zakone gravitacije, denudacije, klizišta, odrona, tektonskih mrdanja i sl. 

Potporni zid je mogao da se sruši još proletos, ali je izdržao evo do poznog leta, železnička stanica srušena je šest meseci pre roka, zid je držao tri ili četiri meseca duže nego što je bio obavezan, i niko ne pominje tromesečje u kojem je zid držao, nego je bitan taj jedan dan kad je kohezija verolomno popustila, nisu ljudi u Koridoru i u SNS proroci da znaju tačno kad će se zaštitni zid sručiti, nije li u Knjizi Propovednikovoj rečeno: „Ima vreme kad se gradi, i vreme kad se ruši izgrađeno!“ 

Ministarka saobraćaja podsetila nas je na nepisani politički bonton: ne voli, reče, da neko ko nije član SNS soli toj stranci pamet; na ministarskom umu imala je dakako mrske pripadnike zaklane opozicije, ali se moja neznatnost osetila itekako pecnutom, jer sam ne jednom posegao za solju, domaćom, tibetanskom, i gorkom solju koja se daje ovcama, a nisam član! Da podnesem molbu za članstvo, da napišem kako sve ostale partije mrsomude, kako sam sit ljudi koji se diče time što nisu ni u jednoj stranci, pa da nastavim sa dosoljavanjem, ali na zatvorenim partijskim sastancima, a ne na sva zvona koja su mi na raspolaganju?

Vladajuća partija dosegla je ideal samodovoljnosti: predsednici Vlade je foto-album najlepša uspomena na stvarnost iz koje se još pre nekoliko godina bespovratno uznela u čarobni svet iluzija i proizvoljnosti, ministarka saobraćaja podelila je čitav živi svet i kosmos na SNS i ne-SNS, klasa i njena negacija iscrpljuju univerzum; predsednik države ne krije da je Srbija sredstvo kojim će sebi obezbediti mesto u istoriji: „Znam cenu, ali želim da uđem u istoriju kao neko ko je pokušao da reši pitanje Kosova!” Benzin vash, idei nashi! Cilj je mesto u historiji, a ako se usput još i pomogne zajednici, utoliko bolje! 

Neugomonnyi Đurić, zadužen za Svetu zemlju, još je više zadužen za slavu Tvorca Svoego, doznao je, iz slobodnih medija ili od predsednika samog, da će predsednički govor Srbima na Kosovu biti govorniku najvažniji govor u bisernoj nepreglednoj niski govorancija kojima smo se već ushićivali, pa je i sam prionuo na reklamiranje ovog retoričkog vrhunca i takoreći rekorda: “Vučić će tokom posete Kosovu i Metohiji 9. septembra održati jedan od najznačajnijih govora… […] To neće biti uštogljena i konvencionalna poseta, već će Vučić gledati da bude što više u kontaktu sa narodom i da poseti srpske porodice i bude sa njima tamo gde je najteže. Tamo gde ne očekujete, i gde nijedan srpski predsednik nikada nije boravio“.

Puno mi je srce kad čitam slatke riči Đurićeve, ako razgraničenje i ne donese istorijski uspeh i katastarsku dobit, ostaje nam na mnogaja ljeta predsednik koji nas voli koliko nas nijedan vladar nije voleo. 

Niko ne zna nakane povesti, najskuplja srpska reč i duša Srbije služe možda baš tome da nam se u uzaludnoj borbi za nju pokaže nova svetinja, novi Svetitelj, koga jesmo saborno izabrali, ali koji nam kroz borbu sa silama nemerljivim pokazuje koliko smo bili u pravu.