Spoljni dom

 „Oni, koji su promenili veru, bili su najveći zlikovci prema svom narodu. Da li su time smirivali svoju savest, dokazivali da su oni ono što su drugi želeli da budu, samo Bog zna, zna istorija, znamo mi. Molimo se da naš narod, ali i svi drugi narodi budu pošteđeni od takvih zala, i ljudskog poniženja. Koliko žalimo nevino stradale, toliko žalimo i zločince. Oni su najveći neprijatelji sebi, mnogo veći nego drugima. Oni se ne mogu nadati ničemu. Ono što su posejali žnjeće. Veći zločin od ovog i ostalih je ćutanje posleratnih vlasti o zločinima nad svojim narodom, radi takozvanog bratstva i jedinstva.“

Šta je pisac i o kome hteo da kaže Bog sveti zna! Malo nam je odliv mozgova, nego se i duše naših odroda odliše u uliše u tuđe crkve i u tuđe vere, patrijarh se sa tom nebougodnom i sva je prilika zataškanom pojavom oštro obračunao pokazavši da na bratstvo i jedinstvo ne daje pet para. Matija Bećković se u „Informeru“ obračunao sa Titom okrivivši ga za sve rđave stvari koje su nam se desile, a koje podmuklo i strpljivo čekaju nove naraštaje. Da nije i taj Zagorac veru katoličku zamenio kakvom jeresi? Radoš Bajić obračunao se sa crnim Turčinom, Sulejmanom, koji svojim maternjim jezikom, a izgleda i razvratom, kvari našu mladež i našu starež. Ah, serije o mrskom osvajaču na svim su našim televizijama. Zgodi se da g. Bajić provede celu bogovetnu noć menjajući kanale, i svud se turska rečca ori, nigde nema reprize njegovog životnog dela o besmrtnom Čiči. Dobra vest, takoreći blagovest! Slobin obožavalac i svestrani potrčko zvani Bracika pravosnažno je i zdravosnažno oslobođen optužbi da je na pravosl. Kipar odneo silnu gotovinu koju je njegov gospodar čuvao za više ciljeve i za porodične potrebe. Čitam da je građanin Kertes oslobođen usled apsolutne, konačne, totalne i eshatološke zastarelosti, pa sa takozvanim slučajevima i predmetima u pravosuđu zar se ne događa isto što i sa svačijim životom: dok dlanom o dlanom, shvatiš da je nastupila i tvoja lična zastarelost.

I tako, uživamo u jednopartijskom sistemu (koji nam sada nije nametnut, nego je cvet i plod naše izborne volje), u vladajućoj partiji tu i tamo neko potajno pa neću reći zareži, ali nakašlje se zato što nije dobio sve ono čemu se od Partije s pravom nadao. Snage poražene na izborima nikako da se priberu, ali jedan čovek preživeo je brodolom Demokratske stranke i konkurisaće za čelnika Ujedinjenih nacija kao fizičko lice. U Vladi (da ne kažem kao njeni članovi „na Vladi“) poriču da se išta govorilo o Jeremiću kao našem kandidatu za rukovođenje Svetskom kakva je da je organizacijom, ali Vuče još u Njujorku beše shvatio da je pojedinac, a ne država mera svih stvari, i već je sastavio odu sebi računajući da će vladajuća partija pasti u cajtnot te će biti još kako zadovoljna da potpiše ono što je izuzetni pojedinac o sebi blagovremeno sročio i dao da se prevede kod ovlašćenog sudskog tumača.

Ništa ne bi od mog predloga da se osobi koja je uvezla onoliko išarane vagone i vozove sudi. Mogao ju je i preki sud uzeti pod svoje, kako ne bi došlo do pravne kerkesovštine tj. apsolutnog zastarevanja. Išarani vagoni su teški ekološki i estetski ispad, takav voz zagađuje čoveku vidik i ubija mu volju da kupi kartu i da se nađe u unutrašnjosti te rugobe: odurni eksterijer nagoveštava da su unutra takođe grafiti, zgnječene prazne konzerve piva, opušci, prezervativi, prašnjavi špricevi i šta ti ja znam. Isprva sam mislio da se radi o jednom vozu koji nam je nekako utrapljen, sad svaki voz koji vidim tako izgleda. Biće valjda drukčije ako se železnice prihvati naš dobri Beko, očekujem da nam se i vagoni prolepšaju. Ne pratim pomno čarobni svet biznisa i kapitala, ali znam da je građanin Beko već unapređivao Luku Beograd, samo je nju morao da kupi, ili da zakupi, i Luka nije bila toliko unakažena flomasterima i masnom farbom. Uglavnom mu se nudi da radi za platu, da takoreći kardeljevski udruži rad sa državom koja, eto, još uvek ima kakva-takva sredstva za rad.

Slobodni mediji obznanili su da je naš Đurić prošetao Prištinom i da je štaviše ručao usred grada i naočigled tamošnjeg stanovništva koje je celo većinsko. To je Đuriću bilo malo pa je isto tako otvoreno i glasno, na jeziku naših otaca, razgovarao sa našim oficirom za vezu, grešna mi duša, ne znam čoveku ni ime ni oficirski čin: „Ovo je mali korak za mene i za ovoga ovde oficira, ali je veliki korak za čovečanstvo, danas znano više kao međunarodna zajednica. Pa opet, bio bih neiskren kad bih rekao da sam postigao sve što želim: mali mi je ovaj obrok, kratak mi je ovaj razgovor sa oficirom za vezu. Sledeća moja šetnja biće posle jacije, obrok moj biće pozna večera, gradske kapije i kujna u hotelu moraju za mene kao predstavnika Srbije biti otvorene u ma koje doba dana i noći, u ma koje godišnje doba!“

Srpska vaistinska pravopravoslavna crkva odvodi u kamp maloletnu Srpčad, u šatorima i pod vedrim srpskim nebom verooficiri uče decu kako se ljubi i kako se čuva narod i prava vera. Nejač zasad puca iz vazdušnih pušaka, ali koje su napravljene kao kalašnjikov. Elem, kad umesto čvoraka i kosova na naše pravoslavno vinogorje budu nasrnuli sisari na čelu sa homo sapiensom inovercem, Srbija biće spremna da pripuca sa unapred pripremljenih čeka i bunkera. Pravoslavci maleni, mi smo vojska prava. Nestašni dečko SPS-a known as Bajat zaustavljen je nadomak Subotice. Vozilo u kojem se plinski magnat obreo letelo je 210 kilometara na sat, saobraćajna patrola ga je dakako pardonirala, za volanom beše službeno lice, ali je iz kola izišao sam Bajatović da ličnim šarmom i harizmom zataška banalno prekoračenje brzine: „Momci, kako ide? Ne, ne mislim na ovaj auto, nego kako ste mi vi?… Znam, dozvoljeno je 120, moj vozač ima disleksiju, učinilo mu se da idemo taman kako treba, eto, da ja nisam zadremao, a dremnuo sam namerno, da bih u Budimpešti što dostojnije predstavio Srbiju, do ovoga ne bi ni došlo!“

Naša Vlada otputovala je u Niš autobusom, možda baš „Niš-ekspresom“, da u rodnom mestu cara Konstantina održi sednicu, video sam na fotografiji Vučića i Vulina kako igraju šah, ravnodušni prema divoti krajolika, a bez straha da će se sudariti sa Bajatovićevom bomba-limuzinom; ovi mladi rodoljubi naš su uzor, tako treba svak od nas da razvija um u svakom trenutku, a ne da se na primer karta.

Da. Premijer reče kako se smatra izabranim da služi Srbiji, a ne bilo kojoj partiji, pa ni i onoj na čijem je čelu, smatra da ima misiju, pa dobro, imali smo dvojicu vladara sa mesijanskim kompleksom, Miloševića i Koštunicu, možda je vreme za jednog sa misijanskim kompleksom. Nadam se da sam ja otac ovog pojma, ako nisam opet lepo. Naš bliski srodnik, Milorad Dodnik, dobio je svečano pasoš Republike Srbije, osokoljen i time predlaže da se naš ionako prekomerni, prenapučeni i prekobrojni parlament pojača njegovim ljudima iz Republike Srpske, ali i drugom Srbadijom-biserlijom rasutom po belom svetu i po našem vazda blatnjavom regionu. Pretpostavljam da bi Čikago i Toronto imali po osam poslanika, ma ja sam za to da dijaspora da dvesta pedeset predstavnika i da se ustanovi novi dom u Skupštini: jedino rasejanje tj. Spoljni dom može da iznedri i pošalje rodoljube koji će zaustaviti naše glavinjanje ka Evropskoj uniji. Treba uvesti samo starosni cenzus, da u Spoljni dom budu kooptirani emigranti stariji od šezdeset godina: oni jesu otišli iz zemlje, ali samo zato da bi ravnogorski i kosovski mit, te veru pravoslavnu voleli više od svega, a svakako više nego što te vrednote ljubimo mi koji smo ostali na licu mesta.