Srpska kaldrma

Kocka je bačena, i gle, hrapavi deo beše gore, pa je odlučeno da se tako poploča Trg republike, da pet glatkih strana ostanu daleko od očiju i daleko od srca prolaznika, a da se po neravnom delu voze automobili, kolica sa malom decom, bicikli, motocikli, odnedavno i trotineti…

Vazda pokoran i vlašću svagda prezadovoljan živalj Beograda je – nakon mukotrpnog, skupog, sporog i nadasve nepotrebnog preuređivanja Trga – gle, izrazio nezadovoljstvo sprskom kaldrmom, koja je naspram turske kaldrme pravi zulum, pa je škrgut zuba dopro, gle, do ušiju i samog Gospodara, koji je nadležnog vezira izribao i kazao mu da brljotinu smesta kako zna sredi; ili mu možda nije očitao bukvicu, nego je neugomonnyi neimar i sam shvatio koliko je njegov najnoviji podvig nepodnošljiv, pa se lično obrušio na radničku klasu koja je pod zastavom austrijskog “Štrabaga” kocke poređala onako kako ih je poređala.

Verovatno je poslovođa jednog davnog jutra naložio da grbave strane kocke budu gore, nije hteo da troši dragoceno vreme i pare poreskih obveznika, pa nije nakon složenih prvih deset kvadrata eskperimentalno pregurao preko te površi jedna zidarska kolica, da ustanovi koeficijent truckanja, odskakanja od podloge, i da izbroji koliko se puta spotakao gurajući kolica, nego je kocka marljivo slagana da Trg bude rošav, da kocke skrate vek i zimskim i letnjim gumama…

Dok su nesrećne kocke slagane niko od gradskih otaca nije kročio na Trg republike, kako bi i kročili, kad je naša Piazza ograđena mesecima kao Alkaraz, uglavnom, kad je Zabranjeni grad otvoren za publiku i za kakav-takav saobraćaj, ispostavilo se da je gornja strana kocke odviše gruba, i da će baš ta strana morati u crnu zemlju, a površina koja je bila dole, sad će biti gore, kao kod pokojnog Gundulića, tko bi gori, sad je doli, pa ljudi, je li to moguće?!

Vesićevci nisu dobili Rubikovu kocku, nego običnu kocku, i nju nisu umeli da okrenu da joj grbavi deo bude dole, da se bolje useče u podlogu, a da na površini bude uglačan kamen?! Ili Vesić misli da je i Stradun u svoje vreme dobio iste takve grbave i oštre kocke, a da su ih turisti i mještani uglačali svojim đonovima, za šta je bilo potrebno tričavih sto ili dvesto godina?!

Bojim se da su kocke bile poređane onako kako su njihov konstruktor i proizvođač zaista bili zamislili, verujem da je Vesić čak i pročitao uputstvo za upotrebu kocke, ali je kocka bila pogrešna, i sad će biti postavljena naopako, naglavačke, kopernikanski obrt, gore će biti uglačana površ koja će na poledici skrjati mnogi kuk i mnogi branik kola, šta da se radi, kad je trenje klizanja znatno manje nego trenje truckanja, a protiv ovog drugog diglo se i staro i mlado.

Ali poslušajmo besedu Vesićevu nesrećnim proleterima koji za svoj popravni neće od Grada dobiti nijedan dinar, a o kapitalističkoj tvrtki u kojoj su zaposleni ne želim ni da mislim. Vlast bi mogla i da ih pohapsi zbog sabotaže, jer podmeću klipove u točkove našeg razvoja, ali će ih kazniti samo prinudnim radom koji se ima obaviti u vidu noćnog ubrzanog kuluka: “Pedeset puta ću vas vratiti dok ne uradite posao kako treba, i vas, i svakog drugog ko radi za Beograd. Ponovo ćete da presložite kocke o svom trošku, dinar nećete dobiti za to i neću da čujem da se građani žale na kocke na kolovozu!”

Vučiću mora da je puno srce kad čuje koliko ga njegov potčinjeni ceni i kako vrhunski oponaša vladarski govor u prvom licu, radnicima preti tako da se i nama koji to samo čitamo ledi krv u žilama: “Hoću da kolovoz oko trga bude uređen isto onako kao što je uređen ovaj trg koji svi hvale i da bude takav da mogu svi da ga koriste. Građani ne smeju da osete to što sada radite, radite noću, ujutru, po etapama, ali saobraćaj neće biti zaustavljen, a vi ćete uraditi posao kako treba!” Vesić ne kaže “dužni ste…”, Vesić kaže “hoću!”, kao da je upropašćeni Trg njegov plac za čije je kaldrmisanje platio iz svog džepa.

Načuo sam, jer sam Trg republike prežalio i nisam se nijednom njime provezao, da su neke kocke bile već poispadale, po uzoru na one sa Slavije, koje su isplivale u rekordno kratkom roku, ili po uzoru na betonske sante koje plivaju u Katanićevoj ulici, nadomak Hrama (ali koje je mislim poređala prethodna vlast, pocrk. dabogd.) , i da je zahvaljujući tim kockama, koje su prve verolomno napustile vesićevsku kamenu mrežu, i došlo do potpunog presvlačenja Trga! Potonji je po nedovršivosti počeo da se bratimi sa Hramom Svetog Save, na čijoj istočnoj strani, u koju bogomolja gleda, i danas stoji groblje šuta, mermernih pločica, baskija, šodera, šipki i ne znam čega sve ne, uglavnom će ploče na trgu biti, jedna po jedna, očišćene, oprane i poslagane po najnovijoj modi i u skladu sa najnovijih naučnim shvatanjima dinamike i statike, kakva impresivna ekshumacija, čekao sam šta će Vrhovni komandant kazati o graditeljskom podvigu, hoće li ponoviti ono sa otvaranja autoputa: “Sedamdeset godina čekali smo da se ovaj Trg raskrči i da se kaldrmiše u spartanskom duhu…”

Predsednik Vesiću nije dodelio orden, iako je to baš posao šefa države, ali u je vinovnikom vladanju nakon fijaska uspeo da pronađe vrlinu, pohvalio ga je zbog spremnosti da sasluša šta podanici misle i zbog gotovosti da prizna krivicu, ne svoju, naravno, nego kletih štrabagovaca koji su svaki štrapac po Trgu učinili neudobnim i pogubnim za pneumatike i esktremitete podložne osteoporozi. Predsednik nam dobar stoji da je Goranče uradio „baš sve kako je trebalo, jer nije probleme stavljao pod tepih“, pa nije lako onoliko kamenje, nad kojim je okapavao mnogi robijaš u kamenolomu i mnogi kamenorezac, začistiti pod tepih, bio bio nam potreban tepih kakav niko nema, možda dar nekog šeika koji je prijatelj Srbije, da, zašto nemamo nepromočivi tepih na Trgu republike, ili pokretni stakleni krov, to bi privuklo milijarde turista, naši demokratski izabrani rukovodioci daju sve od sebe da ugode stranim gostima, nude im hektare i hektare da po Beogradu šetaju i da se neometani trolejbusima na miru slikaju, doklen im do nas, koji ne dolazimo izdaleka i ne trošimo ovde svakodnevno po hiljadu evra, nije nimalo stalo; plaćamo istinabog razne harače i reket državi, glasamo kad se državi prohte, inače bi bilo jednostavnije i prijatnije da nas nema.