Srpski svet za decu #Retrovizor

Jeste još uvek, ili je sve više, na snazi ona „nema ko nije umro“, ali kao da je otvorena još jedna sezona, ili rednja, u kojoj nema ko nije nagrađen, najviši organ Crkve – zna se koje, jedna je Crkva – odlikovao je Ordenom Svetog Save raba Milorada za zasluge koje ne mogu sve ni da upamtim ni da nabrojim, nema šta takozvani Vučela nije učinio za pravoslavlje, za istinu i za sve parohijane rade da prigrle svoju epohu, u Hilandaru se nisu dali, odlikovali su ministra policije na kopnu, raba Božijeg Aleksandra, što je znak da obojici Sveta matera majčinski oprašta njihova komsomolska prenemaganja i skretanja sa puta vere i svetosavlja, pa šta ako su bili bliski, jedan sa Miloševićem, drugi sa Miloševićevom bračnom drugaricom, i Crkva je bila, kao što je stalno u zagrljaju sa državom, iako bi Ustav (u članu zaostalom iz komunizma, daleko mu lepa kuća) uporno da ih odvoji; bilo mi je srce puno što se dobro dobrim ljudima vratilo u vidu još većeg dobra, što će se pravednici već za života vozradovati i vozveseliti, Vulin je, pretpostavljam od vlastite ušteđevine nesebično pomogao da se vozdigne versko-vaspitna ustanova, Kamp prijateljstva, u kojem će Srpčad, ma otkud da doputuju, iz kakve god tuđinske zemlje, učiti o pravoslavnoj veri, svetosavlju, hilandarstvu i jedinstvu, rečju – Srpski svet za decu!

Sveto Trojstvo nagrađenih upotpunio je i oplemenio predsednik Republike na koga se izlila milost raba Božijeg Palme, Aleksandar Vučić je počasni građanin Jagodine, voleo bih, ako to već nije urađeno, da se, na moj predlog, za Muzej voštanih figura izlije figura počasnog građanina, u sakou boje voska, koji je odenuo da iz Raške pripreti albanskoj braći, da mu se žitelji jagodinske nahije i strani turisti barem kao voštanoj figuri uzmognu pokloniti i u njegovom odsustvu. 

Počasni građanin odslušao je na smori u Kraljevu veličanstveni hor, samo nastavite sa probama, braćo, hor žandara već je popularniji nego Verdijev hor Jevreja, da, i sam predsednik zapevao je uz tambure „Tamo daleko“, ali se nije dačićevski latio sola, nego je stidljivo otvarao usta samo koliko je morao, bezmalo kao Dodik kad govori, ili kao reprezentativac koji ne zna reči himne, doduše, ne bi niko ni mogao da pusti glas kad bi mu oko vrata bila snažna desnica koalicionog partnera, koji se isticao kao mister Bin na misi, ali to što se predsednik uzdržao da zapeva fresco i forte, zapravo je dobro, za sada se neće i naš najbolji sin odati muzici, po uzoru na ministra inostranih dela i na kraljevačku žandarmeriju: u budući Ustav, gde država i crkva nadajmo se neće više biti surovo odvojene, ja bih ubacio novi član, da su estrada i država odvojene, da neki državni velikodostojnik ne bi zaprepastio još jedared Putina „Kaljinkom“ kakvu visoki gost zacelo nije mogao čuti u celom svom veku, ni na nosačima zvuka, ni uživo, gde god da je odrastao, i na kakvim god da je terevenkama ili svečanostima bivao. 

Da, speaking of music, Milorad Dodik je u mrsko Sarajevo na sednicu poveo svog ličnog harmonikaša, i digla se oko toga dževa, ali na koliko je sednica, sastanaka, svečanih večera, uz šefa države stajao ordonans, prevodilac, šef kabineta, svaki glavešina odlučuje ko mu je za pregovore, glasanje, ili mirovnu konferenciju potreban, napokon, harmoniku u Bosni vole sva tri ravnopravna naroda, niko ne brani muslimanskoj strani da dovede sazliju, ili hrvatskoj delegaciji da dovede slavonske tamburaše i mješoviti zbor, klapu, ili mužikaša sa citrom koji bi izvodio glazbu iz „Trećeg čovjeka“.

Sajam je bio, a na sajmu… ne zna čovek čemu više da se raduje, onome što će ostati našim oružanim snagama, onome što ćemo prodati svim narodima čije rukovodstvo nije priznalo lažnu državu, ili nas više od svega raduju visoki posetioci, te izlagači i izumitelji, od kojih je jedan imao priliku da prikaže najmoderniji srpski dron, koji, eto, ne potiče iz naše voljene namenske industrije, nego je rođen u bogatstvu, u bogatstvu stečenom na polju informisanja i razonode, ali i u bogatstvu bogataševe mašte; autor je, koliko sam shvatio, izložio nenaoružan dron, ostavivši, dalekovido i predusretljivo, armiji i njenom vrhovnom komandantu da odaberu svijetlo oružje koje će dronovi pedantno odnositi na lice mesta, tačnije iznad lica mesta, počasni građanin Jagodine, kome su u ušima još odzvanjali gromki akordi besmrtne koračnice u izvedbi kraljevačke žandarmerije, našalio se na iarmarke sa našim Leonardom da Vinčijem, pošalica mi se nije urezala u pamćenje, kao Blerov šegrt predsednik u svakom pasusu ima obavezno nešto čime će razgaliti okolinu, ali je prijatno videti da su inovator i vizionar bliski, potonji je rekao da u svetu interesa nema milostinje za slabe, ima samo poštovanja za snažne, a pošto bi predsednik da nas poštuju, svakim danom nas u svakom pogledu čini jačima; kao deca smo ponavljali slogan iz vesterna „nema milosti za pobeđene“, a ovde umesto milosti imamo milostinju, nema milostinje za slabotinju-sirotinju, zaista, zar nije prijatnije biti snažan i kupati se u poštovanju kojim te pragmatičari sa svih meridijana svakodnevno obasipaju, nego biti slab, odrpan, pothranjen, prezren, i čekati, uzaman, da ti neka zemlja pokloni vrhunske oružje za sve rodove vojske, žandarmerije, specijalnih jedinica, komunalne policije, civilne odbrane, saobraćajne i tajne policije?!

Ovo što je predsednik rekao nadahnut oružjem, zar nije uveliko uvreženo, odomaćeno i učvršćeno u Srbiji, nije li Srbija postala svet interesa, interesa? Koji nije čak ni zajednički, ni javni, nego je ogoljeni, bestidni interes nekolicine, ta je nekolicina snažna toliko da je moramo poštovati, i neće nekolicina imati milostinje, niti milosti, niti milosrđa, pa ni uviđavnosti, kad smo mi slabići u pitanju: jeste nama metro potrebniji nego onima koji određuju gde će podzemna železnica ići, ti koji su nacrtali mapu budućeg metroa provozaće se samo jednom u društvu svojih goca, sarapa i marića, ali pruga i voz proći će tamo gde strahopoštovani budu želeli da šine prođu – u svetu interesa nema milostinje prema slabima i prosečnima (što mu dođe isto), koji bi da se voze od Vukovog spomenika, ili od Cvetka, na Novi Beograd i u Zemun, gde je i Magistrat, rodno mesto predsednikove filozofije; kao što se Srbija branila na Drini, beogradski metro brani se i gradi na Makišu, gde će milioni turista hrliti da slikaju reni bunare.