Sveti Sava i Selaković #Retrovizor

Ah, koliko se  često događa da nas stranci cene više nego što mi sebe cenimo, da je Zagorku Dolovac neko pitao čemu se pre nada, Ordenu Svetog Save ili francuskoj Legiji časti, državna tužiteljka bi se zarumenela kao kad je išla u gimnaziju: “Ta hajte molim vas, pa ja samo ne radim… ja samo radim svoj posao, ne nadam se nikakvom ordenu, i ovako sam previše plaćena…” Ipak joj je dodeljena Legija časti, Orden Svetog Save pripao je, gle, predsedniku Republike, doklen je drugu crkvenu nagradu osvojio  Selaković, nadam se da će narod pričama o Svetom Savi – “Sveti Sava i kiridžija”, “Svetog Savu srela šljaka”, priključiti i jednu pod nezaboravnim naslovom “Sveti Sava i Selaković”, sticajem okolnosti nemam televizor pa sam primoran samo da zamišljam šta će predsednik kazati kad ga budu dekorisali: “Hvala Njegovoj Svetosti, hvala svim vladikama, i onima koji me vole i onima koji bi mi rado videli leđa, samo neće taj film da gledaju, što su prepoznali moju veličinu, i što su našu Svetu materu – jer mi drugu Svetu materu nemamo, kao što nemamo ni drugu Otadžbinu osim Srbije – ovim dirljivim činom vezali uz moje ime, zbog čega će se u duhovnom oku Svetog Save zaiskriti radosnica, svi ovde znamo da nas sa srpskog neba u ovaj čas Svetitelj gleda, kao što i mi Njega gledamo nakon toliko vekova autokefalnosti, na kojoj vam, i svima nama, ovom prilikom čestitam (aplauz od osam minuta, za svako stoletije autokefalnosti po jedan; pobožni i bogobojažljivi, blagosloveni RTS prenosi osmominutni tapšaluk u celini…)

Crkva sve radi promišljeno i bez žurbe, što će reći da spontana, topla ljudska poseta trećoj smeni Gradske čistoće, kad se nenadano ukazao noseći tepsije sa burekom, nije ušla u raboš svega što crkva još duguje nagrađenome. Dalje. Kako voznagraditi onoliku nesebičnu novčanu pomoć “Zvezdi” i “Partizanu”? Predsednik je, tonom pomalo i pretećim, obećao da će kad se vrati iz Amerike obznaniti koliko je državnih i nenavijačkih para dato večitim rivalima, tačnu svotu lično ja nisam još čuo, ali što god budem čuo meni će biti previše.

Sećate se krvavog ustanka londonskih fijakerista kad su prvi tamošnji taksisti počeli da se mešaju u njihov vekovni, umalo ne rekoh autokefalni posao? Pamtite bunu lenjingradskih kočijaša kad je njihov posao počeo da opada?

Ako se ne sećate, to je možda zato što toga nije ni bilo, razne neophodne usluge su, neke mic po mic, druge naprečac, postale nepotrebne, mnogi odlični i usavršeni zanati ostajali su bez mušterija, bog sveti zna koliko je čestitih radionica bilo zatvoreno, nestale su kotlokrpe, još pre moje sredovečnosti prestao je u selo da dolazi i čovek koji nam je svima krpio čizme, bio je, moram reći, mnogo ljubazniji od taksista, dolazio je na noge svakome ko je probušio čizmu, savesno je gumu šmirglao i pedantno lepio fleke skrojene po meri, i one su dobro držale, možda je radio i do svoje starosti, ali zanat nije preneo potomstvu, pa dobro kud ja ciljam, da će taksisti ponoviti sudbinu džinovskih paprati, da će nestati?!

Nisam neki istaknuti prirodnjak, ali držim da bi se morali prilagoditi promenama u okruženju. Oni bi, pak, da silom spreče promene u okolini, a najveća, najomraženija i najopasnija klimatska promena zove se negde uber negde Car go, lično ja sam, baš  kao i pobunjenici, tehnički što reče moj drug Jefta zastario, nemam mobilni sa koga bih mogao da zovem i sa kojeg bih mogao da plaćam jeftiniji i efikasniji taksi, ali mnogi građani, gle, imaju, a taksisti starog stila zahtevaju da se to smesta iskoreni! Haraju već treći dan ionako razorenim gradom, u gnevu prete da će mostove učiniti neprohodnim; ko od nas nije od nekog taksiste slušao kako u gradiću od tričavih dva miliona duša ima ne znam ti koliko hiljada taksista, a Grad, molim vas, i dalje daje dozvole novima! Rado povlađujem kad god uzmognem, ali nikad nisam stao na stranu družine rešene da silom sačuva monopol, naoštrene da spreči sve druge koji bi da se okušaju u istom poslu, dođe mi svaki put da pitam “zašto vi ne odete, ako vas ta nesrazmera toliko nervira?! kad ste vi tražili dozvolu, onda je bilo i mesta i potrebe za vama, a sad, kad bi neko nov da izađe na taksi – ne može više!”

Singing addict Dačić, koji je pre neki dan “Miljackom” razgalio i evropske šampione, izaziva taksiste da se obrate lično njemu, umesto što optužuju nejač iz SPS-a, Ružića i Antića da drže stranu napretku. Zaista, zašto saboteri nisu napisali peticiju: “Poštovani ministre inostranih dela, dok vi o našem trošku putujete po svetu nagovarajući siromašne zemlje da povuku priznanje Kosova, u vašoj se domaji zapatila nova taksi služba koja nam umanjuje ionako skromnu zaradu. Ne mislimo nipošto da naše poslovanje prilagođavamo novom dobu, stoga vas molimo vas da koristeći to što ste bliski sa Predsednikom dekretom ukinete Car go, a da se naš dosadašnji monopol odbrani i produži na mnogaja ljeta!” 

Taksisti nisu uopšte u opisu poslova šefa diplomatije, ali će im on zapržiti čorbu budu li i dalje uzimali u usta njegove partijske drugove. Ne shvatajući komičnost podražavanja, nekadašnji Slobin komsomolac sledi za publiku sve teže podnošljiv stil Vučićevog samodržavlja: ko god ima neku primedbu, iz čije bilo nadležnosti, neka iziđe pred moje lice!

Ali zašto je država toliko predusretljiva kad su taksisti u pitanju, zašto dopušta ovoliki zulum? Vladar, koji kontroliše i komentariše sve – telefonom je očinski podstaknuo fudbalera “Zvezde” da da gol ekipi iz zemlje koja je priznala Kosovo – još nije izgovorio carsku reč, koja bi naravno razrešila sve! Možda državi baš odgovara da u prestonici koju je sadašnja gradska vlast umnogome razorila i upropastila, bude još neko ko remeti saobraćaj, možda joj ide na ruku neko ko nagomilano nezadovoljstvo stanovništva – najpokornijeg stanovništva na kugli zemaljskoj! – odvlači sa unesrećenog Trga republike, sa krivotvorenih doktorata, ukinutih trolejbusa i drugih neprijatnih stvari.

Breaking news! Taksisti obećali da neće štrajkovati dok je turski vladar u Beogradu, predsednik Vučić mora da se prijatno iznenadio, mora da je bio ganut uviđavnošću taksista, poneli su se kao pravi srpski domaćini, možda će im se odužiti kako dolikuje, ali šta ćemo mi kad Erdogan ode?