Svetu se ne može ugoditi
Hoćemo na utakmicu, ali sa svojim identitetom – rekli su navijači i odmah posle pobede košarkaša „Partizana“ udarili u pretnje i poruge autorki mrskog „Insajdera“, ali i samoj državi i njenom nezavisnom sudstvu; erupciji navijačkog identiteta nisu odoleli ni igrači nego su i sami klicali sve što se blagoorilo sa tribina, direktor Danilović je rekao da bi bilo „tendenciozno“ tražiti nešto ružno u tako blistavoj večeri, možda je hteo reći „maliciozno“, ali se i ovaj izraz neobično dopao Andreji Mladenoviću, koji je, gle, i u upravi „Partizana“: u svojstvu Koštuničinog komesarčika mleo je kao navijen, kao sportski funkcioner, potrpredsednik uprepodobio se kao kakav kardinal koji smerno ponavlja: u Poslanici Svetog oca sve je već rečeno. Briljantnoj direktorovoj izjavi Andrejka nema ništa da doda ili daleko bilo zameri!
https://youtube.com/watch?v=asbeV6L31Ho%3Frel%3D0
Boris Tadić je sa svojim identitetom prošle nedelje bio kod sudije za prekršaje gde je kažnjen sa četrdeset hiljada dinara. Nama se ne može ugoditi: da je kazna bila trideset hiljada ispalo bi da sudijka izgredniku gleda kroz prste, da mu je odrezala pedeset hiljada ja bih prvi rekao kako ide na ruku predsednikovom marketingu koji govoraše levo i desno: „Čak i ljudi mog kova ponekad se, iz neznanja ili plemenite zablude, ogreše o zakon, e, moja veličina je u tome što javno tražim da mi se udari dvadeset pet po turu, ili po džepu, ako više nema telesnih kazni…“ Uglavnom, sa četrdeset hiljada nađena je zlatna sredina, sačuvan je ugled i predsednika Republike i sudije za prekršaje!
Pravo iz pošte gde je platio kaznu predsednik Republike vinuo se do mosta kod Beške: zašto da ne uputim omaž školskim inspektorima koji su umeli onako iznebuha da banu na čas psihologije, da vidimo mi kako proletarijat radi dok misli da mu je predsednik u VIP salonu, ili u kampusu jako lepog univerziteta, okružen studentima željnim znanja o tranziciji, istočnim despotijama i tome sl. Na slici vidimo povrativšeg se od šoka i radosti poslovođu koji naravno na glavi ima šlem, i predsednika gologlavog, iako je šlem na takvim mestima obavezan – Zakon o zaštiti na radu, član taj i taj!
Protosinđel Metodije koji je negovao patrijarha seća se u „Večernjim novostima“ predsednikovih poseta kojima se kraj kao sinjem moru nije dao videti: bolesnik bi zadremao, a predsednik bi sedeo i sedeo rizikujući da presedi posetu nekog stranog glavešine srednjeg ranga. Kad je patrijarh umro, predsednik se naglas pitao, osim ako protosinđel nema dar da čita misli: „Šta ću ja sad? Na koga ću se osloniti?“
Kad neki narod ima tako sveobuhvatnog predsednika vesti o uspesima drugih političara nikako da dođu na red: devetnaestog decembra otpočeće svečani egzodus u zemlje šengenskog sporazuma, Ministarstvo zdravlja isto nije htelo da njegova akcija bude otpočeta običnog radnog dana, nego se i ono vezalo za Svetog Nikolu kad se očekuju prva blagoslovena ubrizgavanja tamiflua.
Uprkos herojskom otporu i takorekuć ustanku uvređenih žitelja niškog Južnog bulevara, Rom Šaban Bajramović dobio je ulicu, ali ulica još nije dobila nijednu tablu: jedno je besplatna počast koju ti posthumno ukaže gradska asambleja, drugo je lim, farba, jekseri i ostale drangulije za koje niška nahija nema novaca: nije još raspisala tender za ovaj limarski posao stoleća. Srbija nema novaca ni za veoma malog Iliju, bebu koju od slepila može da spasu operacije u Rusiji, našlo se srećom novca za „Istoriju Demokratske stranke“, pretpostavljam da će „Službeni glasnik“ izdati knjige o povesti sviju parlamentarnih stranaka, kako opozicione partije ne bi doveo u neravnopravan položaj: stranke koje na Voždovcu nisu prošle cenzus neka si same štampaju svoje kratke istorije, sad su prešle na samofinansiranje.
