Trg spomenika

Je li moguće da sam ja jedini koji se glasno i neodustajno protivi davanju novca Republici Srpskoj? Sebe štaviše prekorevam što nisam vodio evidenciju koliko je novca širokogrudo dao Tadić, koliko Vučić, ali najnoviji džeparac srpskoj braći preko Drine je pet miliona evra. Naš sugrađanin i glasač na izborima za gradsku Skupštinu u Beogradu Dodik Milorad, koji ima boravak i u Banja Luci, tražio je još deset miliona evra, fali im toliko da obnove put između Gackog i nesuđenog Srbinja, zvanog još uvek Foča, ali je Dobročinitelj molio za malo strpljenja, ako nam bude baš toliko preteklo u našem budžetu koji se prepunjava kao čaša u Svetom pismu, daćemo im i tu deseticu, za sada – samo petaka, kao odgovor na Miloradovo ‘give me five’.

Moj i vaš dar građanima BiH biće potrošen na obnovu pravoslavnih hramova, ali će delić otići i razvoj privatnog mladalačkog preduzetništva (srpskog, ne brigajte). Naš vladar Vučić mnogo je kaharli* i gajleli** što Srbi odlaze iz Republike Srpske i iz Srbije, rad je da ih sve zadrži na njihovnim vekovnim, ali unapređenim ognjištima, ja stoti put ponavljam da smo mi siromašni te da tako treba i da živimo, ne, moj vladar uzima iz narodne riznice i daje građanima druge države! Stoti put podsećam da u Srbiji žive građani koji nemaju svojtu, koji nemaju braću i sestre preko Drine, i kojima se još manje nego meni mora dopadati to naše istrajno rasipništvo. 

&

Nisam za to da budemo slepi prema siromašnima, ali to smo još uvek pre svega mi, a kad budemo stali na zdravu nogu, kad kod nas bude sve cakum-pakum, biće mi drago da pomognemo i obnovu džamija u Bosni, i da pomognemo tamošnjim Hrvatima, koji su kršćani kao i moji stari, za to sam, ako nam bude baš toliko preticalo, da damo i NATO paktu koju milijardu da unapredi svoju borbenu gotovost i da uhvati opet korak sa našom ruskom braćom koja stalno napreduju u naoružavanju; bude li neka od danas razvijenih država posrnula i osiromašila, jer, tko bi gori sad je doli, ja sam za to da se i tome stanovništvu tj. demokratski izabranim predstavnicima uruči naša bespovratna i bezuslovna pomoć: “Srbija poklonila Nemačkoj sto milijardi evra”. Štaviše, ja bih da Srbija pomaže i tamo gde je diktatura – ako mi plivamo u raskoši i ne znamo šta ćemo od besa i bogatstva, zašto da se ne pročujemo kao dobrotvori čovečanstva? Zašto da ne pomognemo sinovima Adamovim koji za razliku od nas nemaju ni demokratiju, ni privredno čudo, ni novac za hranu, smeštaj i lekove?! 

Ali mi smo daleko od toga, iako su samozvani naprednjaci tvorci privrednog čuda, nezapamćenog rasta (koji će se izroditi u privrednu akromegaliju), carski raspolažu budžetom iz kojeg na sve strane cure dukati žeženi te više ne znamo šta bismo sa njima… 

Možda bi sa rasipanjem novca uzetog od stanovništva u Srbiji trebalo da se malko prikoči? Da. Predsednik Srbije šta je izvoleo kazati: naš novac odlazi i u opštine gde dodikovci nemaju većinu i u kojima nisu oni bog i batina. To je veoma važna poruka, naglasio je važni čovek, ali to je i najdalje dokle važni čovek može mentalno da dobaci: da ne diskriminiše Srbadiju po Bosni, i da mu niko ne može natrljati nos što toliko daje svome jaranu Miletu, a ne shvata (važni čovek) da dovodi u neravnopravan položaj i svoje rođene podanike, koji nisu Srbi, ili koji, poput mene, ne bi jedan cvancik dali nikome izvan naših kakve su da su granica; važni čovek dovodi u nepravnopravan položaj i druge građane i pripadnike drugih veroispovesti u doduše susednoj, ali ipak drugoj državi! 

&&&

Kad umreš – gotov si! Ovo sam naučno ustanovio još potkraj prošlog stoleća, mahom metodom indukcije, mogao bih iz glave da navedem pedeset opštepoznatih primera obespravljenosti i bespomoćnosti mrtvih (tu bi se našla i slomljena strela koja uprkos zakonima fizike i dalje leti tamo gde ju strelac blagoodapeo, a što bi pokojnik prvi nazvao glupošću, jer beše razuman veoma), juče sam prvi put video, na fotografiji doduše, spomenik Juriju Gagarinu na Novom Beogradu. Ne znam da li prvi kosmički putnik ima potomstvo, ili pravne naslednike, ali verujem da će se Rusija i ruski narod podići protiv ovog vajarskog ili da kažem građevinarskog zuluma. Na ogromnom postolju je kosmonautova glava, malena i nepristupačna pogledu, kao tegla dumsta na vrhu šifonjera, pa još gurnuta ka zidu, da je deca ne mogu dohvatiti i otvoriti pre vremena. 

Lično nisam emotivno vezan za kosmos, još manje razumem šta je Srbija dobila od kosmosa, osim titule da smo kosmički narod, mene ne raduje ni što će Stefan Nemanja dobiti spomenik veći od železničke stanice, ali mislim da razumem razloge savremenih vlastodržaca i njihovu tugaljivu i dirljivu želju da se prethodniku oduže onako kako bi budući naraštaji trebalo da se oduže njima – ali šta smo mi Gagarinu i šta je Gagarin nama?! 

&

Ako je Rus ovako ispao kako je ispao brat Jurij, kako će ispasti Amerikanci koji su astronautskom čizmom prvi dotakli Mesečevu površ? Hoće li se njihova matica zainteresovati kako izgleda spomenik njenom vasionskom programu i njenom ponajvećem kosmičkom podvigu? 

Ako ja grešim, i ako je spomenik Gagarinu prikladan, ako je možda veličanstven i svečan, onda neka se spomenici svim velikanima prave po tom kalupu, ogromno četvrtasto postolje, na njegovom vrhu samo glava, u prirodnoj veličini, kao glave koje smo nosili u Carigrad da sultan vidi koliko smo uslužni i savesni. 

Neka se napravi spomenik i Stefanu Nemanji kao replika ovog koji dobi Gagarin, ali bi mi srce bilo na mestu kad bi se svi spomenici našli u posebnom delu grada, na Trgu spomenika, tako da turisti u jednoj turi mogu videti i slikati sve, a neko poput mene da zna gde su dela naše monumentalne umetnosti, pa da taj kvart za svoga vakta pomno zaobilazi.