Tri bagatelle #Retrovizor
Jao, jao, jao, šta sam dočekao! Da ja branim predsednika Republike, na koga se i staro i mlado baca kamenjem i ostacima šuta, jer se u Srbiji stalno nešto zida, prepravlja i ruši: predsednik je tobože ogolio svoje navijačko lice i grupi građana obratio se rečju "devojčice"! Narušio je rodnu ravnopravnost, o maloletnom potomstvu ženskog roda govorio je sa omalovažavanjem, štaviše, devojčice je zloupotrebio hoteći da pomoću njih ponizi i snagom usmene reči satre četvoricu građana koje je doživeo kao Četiri pešaka Apokalipse.
1. Plači Kosovo, plači Matija, Kosovo više nije naša najskuplja reč, najskuplja je reč je dete, dete-radnik, dete fabrički radnik, spasilac svih fabrika kojima se predsednik diči, a u kojima neće biti dovoljno kak se veli radne snage, ako se bračni i vanbračni drugovi ne budu prenuli iz letargije, sebičnosti, bezvoljnosti i neodgovornosti; vladar se oštri da im plati, samo da ispune iskonsku dužnost, a iskon veli da je svaka žena dužna da rodi 2,14 dece, pretpostavljam 0,14 za svoja lična, majčinska i porodična čuvstva, a dvoje za rad u fabrikama, koje će v takom sluchae raditi predsednički, u tri smene, pa će još nerođeni proleteri i proleterke svoje gradove videti i kad tonu ovi u san, i kad se bude iz sna. U fabrikama će se radnici, u detinjstvu možda i pothranjeni i rahitični, razviti toliko da će prolazeći posle završene šihte kroz fabričku kapiju morati da se sagnu…
Kad god ijedan državni velikodostojnik brblja o beloj kugi, znam da u vidu ima buduće regrute, buduće poreske obveznike, siguran sam da žudi za brojčanom nadmoći svoog naaroda, ali plan da se fabrike za osamnaest-devetnaest godina napune decom, decom koja su za to otvoreno i javno predodređena kako da me ne podseti na vreme kad se osim desetka Porti morao davati i tzv. danak u krvi, kad su muška deca odvođena u Tursku kako bi tadašnji stožer mogao u svako doba raspolagati armijom kakva imperiji priliči i treba, samo što naš sultan nije toliko patrijarhalan i ratoboran, u fabrikama biće mesta i za žensku decu, a budućim roditeljima unapred je puno srce što će rađajući i podižući decu razviti domaću industriju, naš vlasnik nadmašio je civilizacije u kojima se maloletna deca unapred određuju da će biti muž i žena; svojom državničkom vizijom obuhvatio je unapred sva obdaništa, osmoljetke, tehničke i mašinske škole, zanatske centre, budućim roditeljima koji možda i sami nisu zaposleni skinuo je veliki teret za duše, jer znaju toliko unapred da će njihova mezimčad biti udarnici, a nečije dete će se poput Alije Sirotanovića jednog lepog dana naći i na novčanici.
2. Predsednik Republike najviše voli decu, u tome je nadmašio i Tolstoja, koji je decu obožavao, according to Harms, pa bi mu sobu napunili decom, a grof bi trupkao nogom: „Još! Još!“ Deca će naravno vratiti potamnelu slavu i snagu radničke klase, spašće naše fabrike od rđe i bankrota, na drugom mestu u predsednikovom srcu jeste oružje, vatrena moć i nadmoć, slušao sam koliko je bio ushićen „Munjevitim udarom“, zavetovao se da ćemo za devet meseci imati bespilotnih vazduplohova koliko nam srce želi, verovatno je rok za unapređenje ovog roda našeg vazduhuplovstva iznikao iz predsednikove podsvesti, jer je nedavno pre „Munjevitog udara“ besedio o smislu života i podstakao ljude da rađaju, rađaju, i samo rađaju, jer se nove fabrike takoreći svakodnevno otvaraju, otvaraju i samo otvaraju, vrhovni komandant o našem oružju i oruđima govori prisno, migove zove dvadesetdevetkama, o avionima G4 govori kao o četvorkama, neizmerno je radostan kad opisuje kako su naši tukli po tobožnjem neprijatelju, ove dve bagatele mogle bi postati i diptih, jer od svih fabrika predsednik prirodno najviše voli fabrike oružja, pa bi se većina još nerođene dece mogla nadati zaposlenju baš u ovom blagoslovenom sektoru, predsednik ne bi škrtario sa neophodnim, kako rekoh platio bi roditeljima, kao što je platio i fertilno nesposobnim građanima zvanim bake i deke da se vakcinišu, pa ako je to učinio iz čistog sentimenta, jer svi mi koji smo prošli golgotu zvanu PIO, šta smo drugo nego teret i trošak, zašto ne bi zakupio unapred i mladi naraštaj, da potonji preporodi i industriju i vojsku, dve divote koje predsednik stavlja uz bok Beogradu na vodi, gradnji puteva i spomenika našim velikanima.
3. Jao, jao, jao, šta sam dočekao! Da ja branim predsednika Republike, na koga se i staro i mlado baca kamenjem i ostacima šuta, jer se u Srbiji stalno nešto zida, prepravlja i ruši: predsednik je tobože ogolio svoje navijačko lice i grupi građana obratio se rečju „devojčice“!
Narušio je rodnu ravnopravnost, o maloletnom potomstvu ženskog roda govorio je sa omalovažavanjem, štaviše, devojčice je zloupotrebio hoteći da pomoću njih ponizi i snagom usmene reči satre četvoricu građana koje je doživeo kao Četiri pešaka Apokalipse. To mu je ostalo iz razdoblja u kojem je stvorio i svoj svetonazor i rečnik, tako dušmani reže na našeg vožda, na vožda našeg čopora, a predsednik je zapravo ispoljio tankoćutnost onoliku kolika je bila u njegovoj moći: zlosrećna imenica „devojčice“ zapravo je predsednikov prevod jedne druge reči, jednog drugog deminutiva, koju bi, pars pro toto, upotrebili navijači, huligani i ulični dični borci. I sad govorniku niko ne kaže hvala što je upristojio sleng i što je izrekao nešto zbog čega nismo morali da sklanjamo decu što dalje od televizora: predsednik se izrazio strogo književno, i hvala mu za to.
Previdovdanska vladaočeva beseda ipak je mnogo podnošljivija nego kad predsednik odluči da bude duhovit (naučno sam dokazao da je u despotiji najgore to što moraš da slušaš despotove doskočice i pošalice), ili kad odluči da nas nečim iznenadi i bezmerno obraduje, na hajući za to što mi nešto tako lepo i skupo ni izdaleka ne zaslužujemo, sad čujem da se u dve reči dogovorio sa svojim bratom-pobratimom, da se između Beograda i jednog od kineskih velegradova uspostavi direktna bratska avionska linija… Predsednike drugih zemalja baš je briga da smišljaju ovako simpatične poklone podanicima, našem caru ništa nije teško, i ništa što je za naše dobro nije mu strano, ovim najnovijim iznenađenjem podsetio me je na true story iz osamdesetih godina, gde tata radi u Iraku, trogodišnja ćerka navaljuje na mamu da joj rodi bilo brata bilo sestru, majka kaže da bi i ona to volela, da će videti sa tatom, koji će doći tek za Novu godinu, na šta će mala: „Znam, ali ja sam htela da ga iznenadimo!“