Triptih koji to nije
Najuspešnija naša kompanija i stub naše privrede jeste „Službeni glasnik“. Nekadašnja državna i takoreći neprofitna organizacija je pod upravleniem Jelene Trivan procvetala i za pet meseci profit je povećala 1.500%. Uporedio sam ovaj podatak sa stopom rasta koju su službeni glasnici u drugim zemljama imali. U državi koja je na drugom mestu profit je tokom minule decenije bio ubogih 2,1%, te stoga neka radije ostane ta država anonimna; u prvih pet meseci, međutim, i taj drugoplasirani služb. glasnik ima blagi pad profita (1,17%); u čak trideset sedam država službeni glasnici ne mogu sami sebe da izdržavaju i na teretu su tim državama koje ipak moraju da štampaju svaka svoj ustav, zakone, obrasce za plaćanje taksi, formulare za zdravstene knjižice i sl.
Hoće li blagoslovenim stopama „Službenog glasnika“ poći druge državne ustanove, kad će Katastar, kad će Kovnica novca, kad će Republički geodetski zavod da se podiči ovako velikim, a naravno legalnim i bogougodnim prihodom?! Kad će napokon naši sudovi (koji svoje na zakonu zasnovane usluge debelo naplaćuju od iskona) pred kamere izaći ovako uzdignute glave kao Jelena Trivan, preobraćenica koja je za Borisa Tadića bila emotivno vezana kao Igić i Mrkonjić za Miloševića, ali koja se svoje zavisnosti blagovremeno kurtalisala, pa joj je nakon njezine epitimije i minimalnog iskušeničkog staža direktorsko mesto u „Službenom glasniku“ ponudio njen negdašnji, umalo ne rekoh dušmanin, g. premijer himself.
Zahvaljujući njima dvoma Srbija će dobiti i pohvale glede ljudskog prava na konvertitstvo, to je novo pravo koje u drugim zemljama koriste pojedinci, pa i oni ne često, i ne u velikom broju, kod nas to pravo obuhvata čitave partije (SNS), ali i pojedince. Evo šta je Jelena Trivan, opijena onim što su joj iz knjigovodstva predočili, kazala o sebi, ali i o svome dobrotvoru: „Imam pravo da se menjam, da grešim i da se razvijam.“ Da je Vučić po uzoru na Mao Cedunga izdao knjižicu sa svojim mislima, bio bih uveren da je direktorka „Službenog glasnika“ naučila naizust ovu mantru, ali evo šta je zasigurno kazala iz glave i iz srca: „Vučić ima otvorenost koju od njega mnogi nisu očekivali, da ljudima koji nisu iz njegove stranke, koji su nepolitičke ličnosti, što sam sada ja, da šansu.“ Eto, nije svaki čovek zoon politikon, ima ljudi ravnodušnih prema svome polisu, usredotočili se na profit i rezultat nije mogao izostati!
http://soundcloud.com/istinomer2/triptih-koji-to-nije
Na drugom mestu liste najuspešnijih privrednika nahodi se Nikolić Tomislav koji je u poslednjih nekoliko godina čist prihod povećao 1.437% (mali privrednik je, istinabog, još od vremena šegrtovanja kod Šešelja bio stalno na ispravnom finansijskom putu, te je već duže vreme poslovao bolje od „Službenog glasnika“), e, rab Božiji, kao što se znade, dovršava hram Božiji na zemljici pradedovskoj od koje je sazdan, a tabloidi drže da je u nju rad da se jednog lepog dana i vrati, jerbo, prema njihovim izvorima, u crkvi gradi se i kripta, podzemna prostorijica u kojoj ktitor može biti lično sahranjen, ako mu se samo prohte. Kamen vam u usta, tabloidi, čovek je rođen 1952. godine, jakože i moja neznatnost, ne trčite toliko pred rudu. Ali džaba ih opominjem. Tvrde da u crkvi može biti pogreben samo investitor koji nije primio nikakve donacije, nego je svaki dukat izvadio iz svog ćemera, a što kod crkvovlasnika Nikolića nije baš slučaj. E braćo moja, dok tuđin kliče vladaru „long life!“ i sl. vi se bavite crkvenim pogrebnim pravom (štampanim u Sl. glasniku). Pa ako bi jednog dana, koji nek Bog da da osvane što kasnije, i to došlo na red, ne bi li trebalo da se prisetite dvojice vladara koji su sahranjeni mimo svih grobljanskih propisa: Tito je u kući cveća, Milošević je pod lipom. Ako bismo za sadašnjeg, živog i zdravog predsednika merkali parcelu u Aleji velikana, gde bi počivao pored Đinđića – zar ga ne bismo doveli u neravnopravan vladarski položaj?
&
Svake bogovetne noći promarširam ja i pored muzeja „Nikole Tesle“, nijednom, slava Bogu, nisam unutra primetio sataniste, niti pripadnike ikoje druge sekte. Verske su zajednice pred zakonom sve iste (kupiću u „Služb. glasniku“ Zakon o verskim zajednicama), ali da sam u muzeju primetio bilo kakvo prinošenje žrtve, da sam odonud čuo pojanje koje nije na crkvenoslovenskom jeziku, prijavio bih nezakoniti i nebogougodni upad u zgradu, gde je i velikanova urna, ali je u muzeju večni mir, kao u pesmi „Pećina na Rudniku“: „I mir večni nasta. Mrki kopljanici oboriše ćutke koplja naopako…“
Sad čujem da su se satanisti tamo toliko odomaćili i osilili, da je patrijarh u četiri oka to blagoprijavio predsedniku gradske skupštine, a ovaj to preneo gradskim odbornicima, odabranicima, to je prst Gospodnji koji nam ukazuje da Teslinu urnu odonud spasavamo, da, naučnik će dobiti još jedan spomenik, spomenika nikad dosta, ovo nije moja misao, nego misao savetnice predsednika Republike Jasmine, koja u slobodno vreme predsedava gradskom komisijom za spomenike te za davanje i oduzimanje imena ulicama. Spomenik Tesli biće između Svetosavskog hrama i Narodne biblioteke, velikan neće znati bi li se privoleo nauci ili veri; jedan je poslanik načuo da će u podnožju budućeg spomenika biti izvesno udubljenje, mini-kripta i pitao je hoćemo li tu da donesemo urnu, pa neka satanisti čine šta im drago u Krunskoj ulici Proleterskih brigada. Predsedavajući ga je ukorio što zbog tolike ljubopitljivosti glede Teslinog vangrobnog života, možda će postolje i biti šuplje, kripti nikad dosta, ali ova pod spomenikom može da bude sa lažnom urnom i pepelom iz nečijeg smederevca, ako pljačkaši grobnica nasrnu i na tu svetinju neka im to bude plen i plata: prava urna biće u crkvi koju privatnik Nikolić daruje svome rodu i svome najpametnijem sunarodniku. Biće u kripti mesta i za rukopise trinaest knjiga koje Tomislav I Nikolić zavešta čovečanstvu.
