Ukor pred isključenje #Retrovizor

Dođe mi da o svom trošku odštampam ove plakate, po cenu da me pravni naslednici sovjetskih umetnika i tuže, i da te plakate pošaljem na adrese svih estradnih umetnika, koncert-majstora i kafanskih svirača do čijih adresa uspem da dođem, ili da najslavnijima preporučenom poštom blagootpremim plakate na njihov posao, u ustanove gde carski živuju kao članovi žirija koji se razmeću pred nedoraslim amaterima, jer, ne vidim stalež koji se u posvemašnjoj, možda i nezadrživoj propasti zajednice gore vlada. Ako ne računam članove vladajuće partije, ne vidim da je iko korumpiran kao što su muzičari! Seku dakako pozdravljam, osim Seke javno se, koliko znam, oglasila samozvana diva, građanka Karleuša, koja je trabunjajući protiv protesta otplatila deo enormnog ličnog duga vlastima, nabasao sam na neku petljavinu takozvanog dr Neleta, koji je pokušao da ostane svoj, ali i da nas podseti kako se vlast dobija samo na izborima, kao da mi imamo izbore, veleštovani doktore! Mi imamo izbornu svetkovinu vladara i njegovih vazala, takozvani izbori su samo kruna višegodišnje i svakodnevne nameštaljke, izbori su samo nužan ishod onoga što vladar i njegova svita tokom jedne ili više godina čine, trošeći za tu nameštaljku novac koji su nama ili na razne načine uzeli, ili koji su nam uskratili. Kako jedan doktor nauka ne vidi i ne razume jednostavnu premda zastrašujuću istinu!?

Pritom doktorela nije država zadužila onoliko koliko je zadužila blagopomenutu divku, čije je pevanje kao divka-kafa naspram najfinije arabike, nego ima stalnu tezgu doktor u nekakvom kvazikvizu, tako nešto! Ali, gle, i ta estradno-vašarska sinekura dovoljna je da čovek prigrli status quo, i da se drži mudro kao što se drže njegovi odavno već nevidljivi, preplaćeni poslodavci. O članovima žirija da i ne govorim: ako na “Pinku” zarađuješ više nego što bi zaradio od pevanja, nećeš biti među onima koji će gazdinom jaranu i pokrovitelju bilo čime ići na živce, jer, pokrovitelj će to saznati, pa zna da su četvoro od petoro voditelja Vajnog servisa lajkovali, kak se veli, proteste, a da ne bi čuo čime se ističe neko iz “Zvezdi Granda”, znači, iz te galaksije ne očekujem nikog ni da stane na stranu glumaca, niti pogotovo na moju stranu (poniženih i uvređenih), to važi i za sve Amidžine goste, pa kako ne bi i za samog Amidžu, koji glumac beše?…

Ne samo stvorenja koja stalno gledamo na televizijama sa panzemaljskim, svesrpskim dometom, nego i stvorenja koja su retko u nekome od tih nikad ne zatvarujućih se studja, svi oni ćute, ne misle ništa loše ni o vladaru ni o njegovim najstrašnijim oruđima, režimskim televizijama, jer će oni – pevači na zalasku, pevači u usponu, pevači u zastoji, pevačice u predvorju zaborava – svi biti pozvani makar da cupkaju u novogodišnjem takozvanom programu, gde će se u beskrajnom potpuriju kliberiti čekajući da dođe strofa koju su lično oni ili u duetu sa drugom, isto tako osrednjom zvezdom, otpevali. Sestre pevačice, braćo pevači, braćo svirači i seje sviračice, nemojte se više sramotiti, vi ste televiziji potrebni koliko i ova vama, možda ste čak i potrebniji vi njoj nego ona vama, imaćete posla, neki u EU, neki u klubovima, neki na vašarima, treći na svadbama, a daće bog opet i na ispraćajima u, umalo ne rekoh JNA, jezik pregrizo, na ispraćajima u vojsku, pogledajte oko sebe, imate makar u široj familiji nekoga ko nije u žiriju, ko nije zaposlen za stalno u kvizu, vidite koliko su vaše komšije i vaši krvni srodnici osiromašili zbog naopake i bezosećajne, nepostidive vlasti, guknite slobodno i vi koju ako možda mislite da glumci nisu prosjaci kojima prostosrdačni Telekom trpa pare u džepove! Imamo li ijednog rokera koji bi stao u odbranu obespravljenih (a to smo svi koji nismo u SNS-), nije li rokenrol opisivan i slavljen kao muzika u čijoj je srži bunt protiv establišmenta? To je bilo na snazi i tamo gde je establišment bio podnošljiv, a kod nas – da li se ijedno slavno muzičarsko ime u ma čemu ne slaže sa sveprisutnim i nad svim stvarima, vidljivim i nevidljivim, nadnesenim predsednikom Republike?

Oglasite se, deco Orfejeva, ako možda mislite da nam ne treba nacionalni stadion (mada biste rado na njemu, prepunom, ah, proslavili dvadeset godina umetničkog rada), znate kad se u onom filmu sprijatelje američki i japanski policajac, ovaj sa zapadne polulopte je u prošlosti imao neke brljotine, da li beše primao mito, ili je zadržavao deo zaplenjenih skupocenih supstanci, zaboravio sam, uglavnom ga Japanac, sa kojim je u zemlji izlazećeg sunca zajedno vijao neke krupne međunarodne kriminalce, pita, dok ga prati na avion, jesu li istinite glasine koje je čuo o Amerikančevoj prošlosti, ovaj prizna da su istinite, na šta mu domaćin kaže: “Nemoj to više da radiš: sramotiš sebe, sramotiš policiju, sramotiš mene!”

Iako nisam muzičar dobar onoliko koliko je Japanac bio dobar detektiv, ipak se svakog dana osetim iznova osramoćenim, kako i ne bih, kad vidim da su studenti protiv despotije, kad na protestu vidim vlasnika dveju uspešnih picerija, koji bi baš mogao reći “moja se čaša prepunja, a ako neko oskudeva, za šta je najvećma sam i kriv, neka negoduje i neka diže kakve mu drago bune i ustanke!”, jedino vi, muzičari, gledate mudro svoja posla, od iskona ste velike račundžije, hoću reći koristoljupci, ali ste rđavi matematičari, uvereni ste da vam se crno piše ako ne budete u milosti vladaočevih pomagala i vladaoca samog, a imate zanat, pesmu, vrednotu stariju od svemoćne danas Partije, pesmu koja će nekome biti potrebna i kad samodržavlju jednog lepog dana budemo videli leđa.

Naslovna fotografija: Fonet, Ana Paunković