Uoči #Retrovizor

U Pionirskom parku nikao je novi kampus, za studente koji samo hoće da uče, protive se odlikaši blokadi univerziteta i blokirali su samo zelenu površinu u srcu grada, između Skupštine grada i umalo ne rekoh Savezne Skupštine; počelo je sa nekoliko skromnih, premda ganc novih šatora, da bi danas to izgledalo kao vojni logor, načičkan ne samo omladinom željnom znanja, nego i mnoštvom odraslih koji su možda zbog nje dobili volju da se i sami doškoluju, ne verujem da je na audiciji za Crvene beretke bio neophodan završen fakultet, veterani su se već ukazali u ovom paranaučnom rezervatu, sa svojim proslavljenim fesićima, simbolom njihove neustrašivosti, rodoljublja i specijalizovanosti, svi su se dosta ugojili od njihovog istorijskog protesta koji je blagoslovio tadašnji vrhovni komandant Koštunica (kad su izašli da štrajkuju u svojim radnim odelima i sa alatom u vidu oklopnih vozila i sl), jedna je beretka već vežbala metalnom šipkom po civilu s onu stranu metalne ograde, ovaj viteški potez oduševio je građanku Dinu, predsednicu Skupštine Novog Sada, koja je objavila snimak i radosno dopisala iz glave: „A kad dođe ćale!“, pa zar će i ćale doći tu u subotu?! Ćale i ćaci, to bi mogla biti priča za čitanke!

Sa studentima koji samo žele da uče je mnoštvo muškaraca kojima se nije posrećilo da postanu crvene beretke, ali i oni su trudbenici bezbednosti, ne državne, nego ad hoc bezbednosti, bezbednosti onoga ko im plati, ili ko im gleda kroz prste za možda kakvo sogrešenije o pozitivno pravo, imaju stomake još veće od ovih emeritusa iz Kule, ne bio ja gornji deo njihove crne trenerke; ovaj jedinstveni logor dobrovoljaca, možda i dobromoraca, omladine i sredovečnika kojima je polje rada ja bih rekao baš nasilje, režiser je postavio usred scene, gde treba prodefiluju hiljade gostiju koji već danima pešače ka Beogradu, a biće tu i dokonih stanovnika prestonice: postanovshchik nije kao onaj kukavac koji sebe smatra baksuzom, nikako da dobije na lutriji, pa mu prijatelj kaže: „Kupi loz!“ The Brain je kupio loz i čeka da vidi šta će kolo sreće doneti: ili će ćacima pući trpilo zbog larme od koje ne mogu da pamte gradivo, pa će jurnuti na brojčano nadmoćnije neistomišljenike, ili će možda neki pripadnik većine učiniti nešto nažao odlikašima, uglavnom bi policija, žandarmerija, kobre, specijalci, komunalna policija, sportska sekcija BIA-e i sl. dobili priliku da pokažu šta znaju i šta smo im od opreme sve kupili…

Verujem da će ćaci ostati učtivi i posvećeni studijama, verujem da subotnja kolona, koliko god bude bila dugačka, može da prođe pored sabirnog centra i da njegove žitelje kak se veli iskulira, ali… Ali. Ne mora student da udari na studenta, može neko od onih koji su nasrtali na novosadsku skupštinu, i/li koji su u Beogradu nasrtali na demonstrante, da učine ćacijima nešto nažao (neću da im dajem još i ja ideje kako bi to moglo lako da se izvede); ako budu naknadno i prepoznati, ne čeka ih ništa neprijatno, dapače, njihova udeo u odbrani ustavnog poretka takav je da na amaterskim snimcima ostavljaju utisak siledžija i varvara, ali ispod ispod svake crne kapuljače je mudra glava, ispod službenog crnog duksa kuca čisto srce! Može napokon, crvena beretka šipkom da udari nekog ko mu se nađe nadohvat ruke, to je već uradio i gle, dobro beše veoma! Tako da ćaci, rasađeni po Pionirskom parku, ne znam šta su: mamac za silne predatore koji iz svih delova prašume hitaju ka pojilu? Ili su ćaci minsko polje? Zamysel Pantokratorov nisam u stanju da razumem. Pa da probam sa traktorima? Šleperi, neki i bez tablica, dovozili su silne traktore u nesrećni IMT: čemu bi ova motorizovana jedinica trebalo da posluži osim da zakrči puteve ka Beogradu? Da zaustavi sve automobile sa putnicima radim da ruše ustavni poredak (koji radi kao sat!), i da onemogući traktoriste naklonjene studentima da se i oni provozaju malko Beogradom.

Kao što se nadam da neće udariti student na studenta, tako se molim i da ne udari traktor na traktora, ali dok se ja molim kao sam direktor kakve gimnazije, udario je Srbin na Srbina, kako reče mudri Draškoviću Vuče, o Sedmome besjedeći julu, udario policajac na policajca, nadomak Javnog servisa, dike novinarstva serbskago: naši rukovodioci su večiti dečaci, vole da se igraju tajnih agenata, tako i udareni policajac: umesto da mu na šlemu piše ko je i šta je, da mu na prsima blinka „Policajac u civilu!“, i na leđima da su mu dva ukrštena pendreka, kao dve mislim butne kosti ispod lobanje na časnom barjaku gusara i četnika, on se provlači kroz gužvu gradeći se da je kivan na Bujoševića i na N. Lj. Stefanovića! Govorim o onome što sam kao i drugi video na snimku, ali više volim da verujem mome vladaru koji tvrdi da je tajnog agenta udario student ili studentkinja, jedna ili više njih, to kazaće nam Dačić kad bude vreme. Taj velikaš ne preuzima odgovornost nikad ni za šta, pa ni kad pandur usled katastrofalne organizacije udari na pandura! Da, speaking of immortal SPS: ćaci traže, tako im je rečeno, ostavku ministarke Slavice zbog njene abnormalne blagosti prema pobunjenim studentima! Ali Slavče je uveliko isto što i vi i ja, niko i ništa, pala je istovremeno sa svojim komandirom Vučevićem! Svejedno, ili upravo zato! Ovim naizgled šašavim zahtevom ubio je Prvi pokretač barem dve zunzare: 1. ćaci nemaju nikakve veze sa vlašću, ne libe se, eto, da traže ostavku lično ministarke! i 2. SPS-u je priprećeno da pripazi šta radi, verolomnost ga krasi otkako mu osnivača crna zemlja krije: udvostručenom odanošću vladaocu mora SPS unapred platiti svoj budući parazitiski status, ako se naravno nada da će samodržavlje opstati na mnogaja ljeta.

&

Istorija se ponovila, ne samo tako što je udario pandur na pandura, nego i što je američki predsednik poslao svoga sina u Srbiju (ovo je nadam se prva poseta kojom je Junior udostojio neku zemlju), Čerčil je poslao svoga sina u Jugoslaviju da se na licu mesta osvedoči ko se bori protiv Hitlera, a ko je naprotiv, znači, kad god je kod nas metež, stiže nam dete iz mnogo razvijenije zemlje, nisam ni znao da Junior dolazi, pa se nisam ni pojavio na svečanom dočeku, ako ga je bilo, čujem da su domaćin i gost razgovarali o bilateralnim odnosima naših prijateljskih, premda prekomorskih zemalja, zar mladac može da zastupa Sjedinjene Američke Države samo na osnovu krvnog srodstva sa predsednikom? Možda je došao umesto zeta (teče?) Kušnera, koji dobi na dar zdanja Đeneralštaba: Džare poručuje da će rušenju i izgradnji pristupiti čim se se pobunjeni studenti vrate u skamije, raduje se unapred što će Nemanjina biti zatvorena zbog njegovog gradilišta, a ne zbog zviždanja Zagorki Dolovac, Vladi i sl.

Gostujući na televiziji „Informer“, koja se u kući predsednikovih roditelja nikad ne gasi i ne menja, najdraži gost rekao je da mu sutra dolazi vladar Burundija, zemlje koja nam nikad nije učinila ništa nažao, naprotiv, neće priznati Kosovo makar ne dobila nikad nijedan dolar od razvijenog sveta, od nas verujem da je nešto dobila, da nismo ispali škrtac nezahvalni, stekao sam utisak da se predsednik ne raduje gostu, ne gostu, nego je tajming ispao nesrećan, treba još toliko stvari režirati pre subote, a treba i dvoriti šefa države koja sa Srbijom ima puno toga zajedničkog, tačnije nema, kao ni Srbija, ni Burundi nema more! A ispod zemljine kore sve vrvi od minerala i ruda na koje su okolne zemlje i velike sile naravno imale pik, i još ga imaju, nadam se da dobri Burundi ima i litijuma, da Srbija ta nalazišta zakupi i da ih onda ona izda u podzakup „Rio Tintu“, pa će i taj vuk biti sit, i srpsko-burundijske ovce biće na broju, makar se neke ovčice u Burundiju i porazboljevale.

Naslovna fotografija: Fonet, Sofija Vukajlović