Urolana stvarnost

Dobrodošli u zemlju kamera! Direktor policije – nisam ni znao da i policija ima direktora, kao što je imao „Žitoprodukt“ ili „Šinvoz“ – proudly je saopštio da smo od naše crkavice kupili policiji hiljadu novih kamera koje će biti postaljene na osamsto tajnih mesta, odakle ćemo biti snimani u svrhu daljeg našeg kažnjavanja. Moj je utisak, grešna mi duša, da svi aparati kojima komunalci slikaju nepropisno ostavljena vozila služe prvenstveno da policija i država dođu do novca, a ako se usput poboljša bezbednost i ako neki od nehajnika bude prevaspitan – utoliko bolje.

Beograd je sav podređen turistima, zbog njih, detinjastih i površnih, ukrasne svetiljke sijaju mesecima pre i posle nove godine, za njih se grade spomenici kakve možda samo Skoplje ima, zbog njih se pravi pešačka zona kakvu Beograd nije imao ni pod Turcima, so, ako bude preplavljen turistima, i oni će se naći na snimcima policijinih kamera. Strani gosti mahom pešače, i tek će svaki hiljaditi turista možda učiniti neku glupost zbog koje će biti pozvan kod dežurnog sudije za prekršaje, ali će turisti moći da od policije po razumnoj i pristupačnoj ceni kupe snimak na kojem se vide kakvi su onda kad ne prave selfi i kad ne znaju da ih neko snima.

Kulturni centar u Parizu proslavio se urolavši slike na kojima su dvoje umetnika prikazali bombardovanje Srbije, ispalo je da upravo tu, gde su naši predstavnici okačili slike, dolaze vojni atašei zapadne takozvane alijanse koja je baš i bombardovala našu otadžbinu, i domaćini su, da se visoki gosti ne bi potresli, navrat-nanos urolali umetnička dela i sklonili ih da ne sablažnjavaju cenjene predstavnike počinilaca. 

U domaji se igla dževa zbog preterane uviđavnosti i ulizivanja stranim parazitima, ali je odonud stigla depeša da je izložba opet prkosno otvorena čim su naši gostima videli leđa, a da platna urolavanjem nisu oštećena, naprotiv, dobila su neke nabore i pukotinice koje baš i priliče dvadesetogodišnjem pomenu.

Mnoštvo službenika i službenica PTT-a bacilo se u štrajk. Vođeni dakako sitnosopstveničkim interesom prenebregli su da je Pošta stub, ili kostur ako hoćete države, Pošta i Železnica, a budući da smo Železnicu takoreći iskorenili ostaje nam samo Pošta. Rukovodstvo Pošte najiskrenije je osudilo nezahvalnike koji štrajkujući podrivaju državu, pojedini drznici u službenoj odori odlaze na proteste protiv jednovlašća, uprava im to ne zabranjuje, ali podseća da šetati mogu samo u svojim civilnim odelima, čak ni službene cipele koje duže pismonoše ne bi smele da se ukažu na protestu. 

Tako se Uprava pošte sukobila sa zaboravljenim Koštunica Vojislavom. Koji je o crvenim beretkama, kad su digle pobunu, u bornim kolima i u uniformama, pravnički mudro kazao da svaki stalež demonstrira u svojoj uniformi: lekari u belim mantilima, hirurzi u zelenim košuljama vezanim iza leđa, fudbaleri u dresovima, kondukteri i skretničari u teget odelima… 

Predsednik Republike neodustajno obilazi okrug za okrugom, pridobija nanovo županiju za županijom, bodri stanovništvo da ne popušta u ljubavi prema njemu, predsednikov zamysel bio je da nadmaši partije čiji su aktivisti uoči izbora išli od vrata, njegov ideal je da sam, lično poseti svaku srpsku porodicu, pa čak i porodice koje su u svojoj zabludelosti glasale na nenaprednjačke partije, u tim patronažnim vizitama razgovarao bi sa svakim članom porodice ponaosob, poštujući neponovljivost svake egzistencije i njenu privatnost, ali se pitao koliko mu vremena treba za taj podvig kakav nijedan vladar dosad nije izveo. Te se obratio osobi od poverenja: „Ti znaš da u tebe verujem više nego u tablicu množenja. Molim te da mi ti, koji znaš koliko je nezahvanika koje subote gamizalo našim ulicama – by the way,  ulice i trgove ćemo mic po mic sve zatvoriti za saobraćaj, čime ćemo rasteretiti naš GSP i privoleti građane zdravom životu! –  izračunaš koliko bi mi godina trebalo da posetim svaku porodicu u Srbiji!“ 

Doktor Stefanović je koristeći formulu E=mc2 izračunao da bi za to trebalo 117 godina bez slobodnog dana i uz uslov da na spavanje ne bude utrošeno više od tri sata: „Zato vam ne savetujem da sada otpočinjete taj projekat, koji bi vas na tako dug rok odvojio od vaše porodice…“, na šta je predsednik uzvratio da toliko dugo čak ni on neće vladati (a pitanje je da li bi bio oberučke primljen u svaku kuću kad jednog lepog dana više ne bude bio predsednik; prim. aut.), a što se odvajanja od porodice tiče, na tu je žrtvu predsednik spreman: „Što se moje porodice tiče, i ona bi jednog dana došla na red, kao i sve druge, u svakom slučaju hvala ti što si mi ovo ovako brzo i precizno izračunao, da se ne osramotim kao sa onim američkim peračima prozora!“

Preostaje nam još rubrika „gde su, šta rade“. Jutka nam izgleda više ne radi, barem ne kao predsednik opštine Brus. Usvojena je nakonec ostavka koju podneo da njegov imidž hiperaktivnog udvarača ne bi naškodio predsedniku Republike, jer Jutka drži da su on i predsednik sijamski povezani stranačkim nitima i tkivima; g. Jutku čeka i suđenje zbog optužbi da je silne trudbenice opštine – u opštini uvek i ja primetim naočite i mlađe zaposlenice – obasipao predlozima da ih svojim predsedničkim zagrljajem i cjelovima usreći; iz Partije se mislim sam bio ispisao, sa nezavisnim sudstvom želeo je, naravno, da se suoči kao predsednik opštine, a ne kao ubogi prestupnik, a cela ova neprijatna situacija mogla je biti izbegnuta da je i Brus imao hiljadu kamera, koje bi ili potvrdile dosadne optužbe ženskadije, ili bi skinule mrlju sa časnog imena poverenika SNS-a, a klevetnice bi onda morale da dignu kredit i da obeštete svoga poslodavca i dobrotvora.