Vašar je bio… #Retrovizor

Šta sve čovek ne dočeka da vidi kad prekorači granicu koju je za njegov stalež ustanovila statistika, ili da se radije izrazim marksistički, koju je za novinare ustanovila praksa: da me je ko pitao koga smatram najboljim jugoslovenskim fudbalerom, ja bih rekao Džajića, i sad to kažem, ali sam gledao pompezno i takoreći javno hapšenje najveće “Zvezdine” zvezde, optužbe protiv igrača kojeg je cenio i sam Edson Arantes do Nascimento (Pele) nisu bile uzor jasnoće, da bi pod za mene jednako tajanstvenim okolnostima pritvoreni bio naprasno i pomilovan, a da nije bio ni rehabilitovan ni obeštećen, čekaj malo, ne izražava se kod nas sve u novcu na jednoj gomili, ima načina da se za ono što je pretrpeo čoveku daje mesečno obeštećenje u vidu plate, a postavljanje na položaj prvog čoveka Kuće fudbala (kakav izraz!) zar nije vrednije i jače nego bilo kakva sudska presuda?

Priznajem da sam u momentu hapšenja pomislio da je inače bogobojažljivi sin Uba možda na Korzici, gde je bio u pečalbi, naučio nešto od Cosa nostre pa primenio to u našem govornom području, grešna mi duša, ali sve je dobro što se dobrim svrši, Džajić se nije otimao da rukovodi fudbalskim savezom, izabralo ga je, kooptiralo takoreći, Vox Dei – vox populi, glasačka mašina sledila je čeličnu volju koja se nije morala pred nama ni ospoljiti, i Džajićevom protivkandidatu Nemanji Vidiću više ni ser Aleks Ferguson nije mogao da pomogne. Ostalo je istorija, ali kakva?

Pošto bih lično ja ukinuo i našu ligu i sva rukovodstva koja parazitiraju u nebogougodnoj ujdurmi zvanoj srpski fudbal, bilo mi je lako da zaboravim i na Džajića: međutim se baš njegov lirski tenor zaorio kad je trebalo svačno obznaniti izgradnju specijalne, vrhunske bolnice za vrhunske sportiste, zamysel toliko umobolan i neučtiv da, eto, dosad nije pomenut u mojoj hiperprodukciji, verovatno sam tih dana, kao nevrhunska i nesportska ličnost okapavao u domu zdravlja, ali biće taj naum predmetom moje naučne obrade, ako još jednom bude spomenut, sad je prvom čoveku Kuće fudbala pripala čast da gukne koju prilikom otpočinjanja izgradnje Nacionalnog stadiona u Nacionalnom Surčinu, možda zato što je sve bilo toliko nacionalno, govornikova duša je, što nije neobično za nas koji imamo više od sedamdeset godina, odlutala tri decenije unatrag, i kad je izgovorila svečane reči “Republika Srpska”, govorni aparat je sam dometnuo “Krajina”, što budi najlepše uspomene na vreme naših SAO Krajina: tada je jedan od utemeljivača današnjeg i budućeg Srpskog Sveta uskliknuo “tražili smo ćirilicu – dobili smo državu”, da bismo naposletku ostali i bez Krajine i bez ćirilice, dobro, bilo pa prošlo, mada i nije.

&

Ili je meni to promaklo, ili predsednik Kine ne voli našeg predsednika ni desetim delom ljubavi kojom ga je presrdačni domaćin obasuo, i rečima, i mimikom, i uzdisanjem, i osmehivanjem, i dovođenjem obožavalaca o trošku opština i komunalnih preduzeća? Dobro, ni gost nije škrtario dovodeći svoju pa svitu, pa ipak bih rekao da je na snazi bilo načelo obrnute srazmere: koliko je puta Srbija manja od Kine, toliko puta Aleksandar voli Sija više nego što Si voli Aleksandra, nije li i gost trebalo da bude bar malo ushićeniji, ili je odmah procenio da neće moći da uzvrati ravnom merom pa se samo mudro smešio? Možda se i sam kupao u radosti znajući šta sve Kinu čeka u Srbiji, ali nije rečit kao domaćin, ali šta ja hoću, Pinki je video Tita, i Tito je video Pinkija, ali ni među budućim narodnim herojima nije moglo biti reciprociteta, videli smo toliku braću našu i sestre kojima je dan kad su se rukovali sa Vučićem najsrećniji dan u životu, a božanstvo nikome od njih nije reklo: “Razumem vas, majko! I meni je ovo najsrećniji dan, ali ja svakog dana usrećim nekog drugog, pa bili to ponekad i samo voditelji na televizijama miljenicama REM-a, tako da su meni svi dani najsrećniji, ali zato sam ja vladar, a vi budite zadovoljni tim jednim danom, kojeg se svake godine spomenite…”

Iako leto Gospodnje nije još ni na pola svog neumitnog puta, najplemenitiji podvig već se zna: Tomislava Nikolića je na doček kineske delegacije pozvao lično Aleksandar Vučić, ne protokol, tako besedi predsednica Skupštine, nego lično predsednik Republike, sina Bajčetine spasao je od narodnog zaborava, i od zaborava koji je gospodina Nikolića mogao zadesiti i među žutim ljudima, ne bi ga videlo tristo miliona gledalaca tamošnjeg Javnog servisa, iako baš zbog saradnje sa njima, i sa belim ljudima zvanim Rusi, Tommy prima ogromnuiu zarplatu. Podvig predsednika Vučića nema premca, jer je u isto vreme lično pripremao listu sprskih vina koja bi najdraži gost trebalo da proba, kao i spisak đakonija iz našeg klimatskog područja, takođe je svojeočno birao narodne šare na ćilimima u koje bi čelični brat Si trebalo da se udubi, ako ne bude pospan od laskanja kakvo ga verujem još nigde nije snašlo u ovolikoj bezmeri i u ovakvoj tugaljivoj samorazgolićenosti domaćina.

Iskonska predvodnica vlade, Anuš, čije smo dirljive napore da ovlada veštinom prepričavanja pratili pre dvanaest, jedanaest, pa i pre deset godina, danas izdominira kad god nešto zausti, zaista, otkako se samoopismenila, uz rad, i na naše oči, ne može da se nasiti svog govorništva! “Zapušili smo nos, i prihvatili budalasti uslov budalastih…”, tako nekako, nemam stenogram, moguće je da oratorka koristi stilsku figuru iz nekog drugog jezika, moguće je da slika potiče iz naše narodne baštine, nepregledne i nepresušne, a možda se radi o retorskoj inventivnosti, uglavnom predsednica skupštine, kao i njen šef, kad god kaže “mi”, uvek misli na svoju partiju, a nipošto ne na parlament u kojem ima i nečlanova njene voljene partije.

Zorica Marković, estradna i rijaliti umetnica, ne znam je li zapušila nos kad je izvela uskršnji skok u bazen tokom najradosnijeg fruštuka kod Jovane Jeremić, Pink je ovu svečanost od nacionalnog značaja prenosio, srpskim nebom kružio je najnoviji dron Jovaninog poslodavca, ovekovečio je rabu Božiju Zoricu kako pliva dok joj se rukavi, karneri, šalvare i kosa čas lepe uz telo, čas se predaju zakonima neočekivano uzburkane vode, i prate je kao peraja čiji se obrisi prelamaju shodno zakonima optike, snimak bi mogao slobodno u špicu školskog, naučnog ili verskog programa, lav koji zeva kod MGM nije nimalo uzbudljiviji od plivajuće Zorke.

Na istom doručku, gde su se sakralno i svetovno preplitali kako Gospod miluje, ispostavilo se da nam je potreban Zakon o zaštiti lika i dela Ivice Dačića, jer je šurak domaćinov, ako sam pravilno odredio stupanj srodstva, obuo čarape sa licem Ivice Dačića, podigao je nogavicu i milioni ljudi, eto ti sad šer, videli su taj blasfemični prizor, dobro možda se u slučaju singing addicta ne može govoriti o nekom značajnom delu, ali morali bismo zaštititi barem lik, pa ja, koji sam školski primer nikog i ničega, nikog i ništa – Ana, draga, kako se pravilno kaže? – ja koji sam niko i ništa ne bih voleo da mi lice bude na nečijim čarapama, koje nisu možda ni pamučne, ne bi mi bilo pravo ni da moje lice bude šara na nečijoj haljini, pa da se kad ta osoba skoči odevena u bazen moje lice vitoperi u mokrim faltama prilikom svakog ritmičnog zamaha rukama i nogama.