Vazal godine #Retrovizor

Dođe mi žao Kriznog štaba: želeli su da tri nedelje ne rade mehane i bistroi – i druge doduše ustanove, kao što su kladionice, koje su smisao života za priličan deo stanovništva, ali na koje i država milo pogleduje, jer su uz Parking servis možda najrazvijenija grana naše privrede – tražili su konovci od države saglasnost da na tri sedmice pozabravljaju sva mesta osim bakalnica, pijaca i apoteka, a dobili su dan i po, poltora dnia, to je kao kad se u JNA nadaš da ćeš zbog odličnog gađanja i ugađanja starešinama dobiti nagradno odsustvo tri nedelje i značku primernog vojnika, a komandir ti da subotu posle zanimanja i nedelju do dvadeset dva nula nula. Državni vrh kao da nije gledao lično obraćanje doktora Kona lično nama, vrhovnik Kriznog štaba, najvišeg od države oktroisanog organa za borbu protiv zaraze, obračunao se sa onima koji su ga klevetali da je prodana duša, glasom čoveka kome je odavno prekipelo obznanio je da nije ničiji, nego da je svoj sopstven: “Tu sam da ovu državu branim od virusa!” Jedan na jedan! I kad se megdandžija Peca sa svojima napokon dogovorio da nešto preduzmu, Vesić mu je udario rampu, istu onakvu kakvu je budući trener omladinske reprezentacije udario sedmogodišnjaku koji je razočaran digao ruke od košarke i odlučio da postane šahista, mada bi mu predsednik i tu dao šuster-mat, Vesića je obuzelala samilost prema gostioničarima koji kao što se zna izdržavaju ne samo porodicu nego i širu svojtu, koja nema nijedan ubogi lokal, mora da mu je žao i što se ne obistinjuju njegovi snovi o turistima koji bi ovog proleća trebalo da preplave Srbiju, zemlju u kojoj sve stalno radi, uglavnom je dao jedno pedeset izjava da Beograd neće pristati na višenedeljni neprekidni fajront, izliv pokroviteljske ljubavi prema kafedžijama i škrgutanje zubima na nezasite štablije, nesvesne da je snažna privreda najjača i jedina brana protiv boleštine, uklapa se u moju tvrdnju da živimo u feudalizmu, da je nama srce na mestu kad smo u toj društveno-ekonomskoj formaciji, ali da je i samom feudalizmu retko gde tako prijatno kao kod nas, imamo vladara koji nam svakodnevno, svakim svojim prekomernim gestom govori “Država – to sam ja!”, sada njegov vazal primenjuje isto geslo na svoj feud, na leno koje je dobio za meni lično nepoznate zasluge, Vesić nam govori: “Beograd – to sam ja!”, iako nesrećna prestonica ima Gradsku skupštinu, predsednika te skupštine, pa ima gradonačelnika, kome bi Vesić trebalo da bude potrčko, spoljni momak i pomagač, nešto kao Sančo Pansa ili kao Pomet. Međutim, jeste ovom članu Udruženja književnika predata varoš beogradska, a promućuran je, pisac majkin, taman toliko da sam sebi kaže: “Zar ne treba da dobijem titulu vazal godine?! Ili Car čeka da se navrši deset godina, pa da budem vazal dekade? Bilo kako bilo, ako svoje obaveze prema Caru ispunjavam, imam i slobodu, pravo, dužnost i čast da činim sa Beogradom šta mi je drago, i šta je najprobitačnije za mene i za moje vazale, o kojima, što god se o meni mislilo, vodim računa, dugo sam čekao da postanem gospodar varoši beogradske, svih njenih kula, laguma, njenih ćuprija, ali, iskreno, zar nije i Beograd decenijama čekao da ga u ruke uzme neko poput mene!?

Bolnice se sve brže pune, tandrču danonoćno kolica sa novim bocama kiseonika, zlokobni respiratori, čiji je pesnički nadimak “čelični prijatelj” odavno bačen na smetlište stilskih figura, danonoćno zuje oko uzglavlja onih koji lebde između ovog i onog sveta, država naređuje da se kafane zatvore dan i po, mislio da će se pripadnici takozvanog medicinskog dela Kriznog štaba otcepiti, da će osnovati Novi Krizni štab, u kojem bi bili samo lekari, ili da će stupiti u štrajk, ali ne, čitam da će u utorak kamčiti još koji dan poštede od prepunih kafana, radi su da se za opšte dobro cenjkaju sa fanaticima privrednog razvoja, možda tako i treba, šta nam vredi da kak se veli zaravnimo krivu rasta korone, ako krivulja našeg nezadrživog rasta obori kljun i mi ne budemo više najbrži i najbolji u Evropi!

Na redu je rubrika “Gde su? Šta rade?” – Sad je vikend, sad su blagosloveni dani i sati koje predsednik sve do jednog koristi za rad, za učenje, preslišavanje, ali i za razmišljanje o ljudskoj prirodi, o nezahvalnosti, o svemu što ti mogu učiniti onima na čiju senku nisi stao! Predsednik se izražava pa neću reći baš kao Sveti Avgustin, ali mu vrsni retoričar i pisac ne beži puno: “Ja sam Kokezi verovao, a Kokeza neće na detektor laži. Gde bi imao još i protekciju. Ja sam dobrovoljno odgovorio na sto sedamdeset tri pitanja i na četrnaest potpitanja, mogao sam da ih dobijem unapred, ili da ih sam sročim, ali nisam, podvrgao sam se testu kao bilo koji osumnjičeni i svi su mi odgovori do jednog bili pretačni, a Kokeza je trebalo samo da zna je li poželeo da me nema, je li načuo da neko drugi to priželjkuje, ili da neko taj protivzakoniti i nebogougodni postupak natenane možda već i režira, a nije hteo da me time odvlači od učenja za ispite u Višoj trenerskoj!” Šta se sve iz ovoga može pretpostaviti, šta zaključiti?

1. Da je građanin Kokeza ne baš proigrao, ali uzdrmao poverenje predsednika Republike, i da to poverenje može povratiti samo udvostručenom iskrenošću pred inspektorima državne i javne bezbednosti koji će ga pitati isto što bi ga pitao i detektor laži, umalo ne rekoh “čelični prijatelj”.
2. Predsednik Republike pomno je pazio dokle se prostire Kokezina senka, i uvek bi skromno i pažljivo stao izvan nje, po cenu da nagazi u baru, blato, šut etc.

Zaključak i narovoučenije: dobro čini i dobru se nadaj, ali nemoj se zaprepastiti ako te kogod od onih čiju si senku štovao jednog lepog dana pomalo možda i razočara.

Daj još nešto o velikanima! Evo. Dačić Ivica, mislio sam da je kao predsednik Skupštine predsednik svim poslanicima, gospodin Dačić to i jeste, ali ne zaboravlja svoje rodno mesto, a to je SPS koji je osnovao Sveti Sloba, i gde je gospodin Dačić proveo iskušenički staž, sad se sa skupštinske da kažem katedre obratio članovima SPS-a, kao da je vođa navijača koji nisu čekali njegov dirigentski znak: “Ko je vama rekao da tapšete?” Aplaudiraš kad ti se kaže, osim ako si prirodno nadaren, kao Njegova Ekselencija Đurić Marko, novinari koji ne ljube vlastelu izvrgli su ovo ruglu, a meni je po volji što se predsednik Skupštine nije uzoholio, što nije zaboravio partiju koja ga je na visoki položaj dovela i kojom još uvek rukovodi, to je kao kad bi vladar, blag prema svima i pažljiv kad hoda između senki, podviknuo svome čedu: svima sam vladar, i svi se kupaju u mojoj milosti i blagosti, ali tebi sam otac, tebe moram da vaspitam, jer sam na roditeljskom sastanku isto što i drugi roditelji ili staratelji.

Da. Ne bi mi bilo prijatno da sam ja kao profesor prvi nasrnuo na predsednikovu studentsku  savršenost i da sam mu ja dao devetku, jeste budući student generacije izostajao sa vežbi, pa se sa tajnama i lavirintima ljudskog organizma nije uživo upoznao, ali onim što je poverio građanstvu, šta je sve ipak naučio, što u limuzini, što za vikend, što noću, mora biti impresioniran i onaj ko nije nikad polagao anatomiju, ali još i više onaj ko to predaje i kod koga se polaže: toliko unutrašnjih organa, delova skeleta, fibula, tibula, toliko sportskih da kažemo organa, prirodnih oslonaca i poluga bez kojih nema vrhunske košarke, koje se mogu razvijati, ali i pozlediti na treningu ili utakmici, je li iko iz tog predmeta dobio deset, dajte ga, toga odlikaša, da ga na Pinku izrešeta profesorka Uzelac, a predsednik da ponovo polaže kod Marića, uživo! Dođe mi da napišem peticiju, da se ta devetka upodobi predsednikovom proseku sa Pravnog, jer se pokazalo da kandidat materiju zna in digitos (digitus, lat.; prst, mn. digiti). Ako policija i sud mogu nakon niza vozačkih budalaština da ti oduzmu dozvolu i da te nanovo izvedu na vozački ispit, zašto ne bi i nakon blistavog izlaganja na televiziji mogla predsedniku da se ocena poveća za jedan zubac?  

Toliko dugujemo našem velikanu, renesansnoj ličnosti, koja ima prijatelje u svim staležima i u svim jezičkim područjima, neki prijatelji dopadnu pritvora, neki apsa, neki suda, neki zatvora, neki detektora laži, Sarkozi ne znam je li u Bastilji na izdržavanju, ili za bivšeg suverena ima još neki pravni lek, što se mene tiče Nikola je nevin sve dok sam nešto ne prizna, ili dok ne padne na detektoru laži.

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Barda