Večno vraćanje istog #Retrovizor

Košarkaši su ispali, delfini su propali – dobro došli u zemlju ratnih zločinaca! Sportska sreća može da te napusti kad se najmanje nadaš, ili kad si najmanje spreman za nadmetanje, dočim ljubav prema ratnim zločincima nikad ne može da podbaci, ljubav državnih, crkvenih glavešina kao i svekolikog navijaštva prema Srbima koji su u ratu prekardašili, koji su pogazili i Ženevsku konvenciju, i Sveto pismo, i domaći ustav, ne bledi ni nakon tri decenije, čekam kad će Njegoševa ulica biti i zvanično prekrštena u Ulicu ratnih zločinaca, vladiku Radeta svojataju i Crnogorci, doklen heroji koji su se istakli na svršetku XX veka, naši su i samo naši.

Ako je nakon Drugog svetskog rata Paragvaj, opravdano ili ne, bio metafora za prihvat ranih zločinaca iz netom poražene Nemačke, mi smo postali sami svoj Paragvaj.

Mogle bi i druge države da privlače turiste istovetnim sloganom, ali ako mi prvi okitimo našu mater bilbordima sa slikama naših heroja, i ovom provereno delotvornom dobrodošlicom, naši susedi ispašće puki plagijatori, makar domicilni ustavni sudovi presudili da potkradanja duhovne svojine nema, da je slogan izvoran, neprepisan i nadasve istinit, te da prigovarati mu mogu samo dušmani na Istoku koji tek otkrivaju čari turizma.

Sv. matera odlikovala je četničkog vojvodu, osuđenog u Hagu na deset godina, to je već drugi orden kojim je crkva pokušala da se najmlađem doktoru u SFRJ oduži za svu njegovu hrišćansku, pravoslavnu i svetosavsku dobrotu od devesetih godina do dana današnjeg kojeg sotvori Gospod. Možda je u praiskonskoj žudnji za čisto Srpskim svetom odlikovani tu i tamo prekoračio bio prirodnu meru, najvažnije je da se zalagao, svojim najjačim oružjem, a to su otrovne i za prostotu zavodljive govorancije, da naša stvar pobedi, i da do Virovitice i Karlobaga budemo svoji na svome, kao juče-prekjuče Brnabić što je bila, kad se prvi ukazala na Svetoj zemlji.

Naši.

U malo kojoj reči ima toliko slasti, toliko prijatne jeze, možda je uzbudljivije jedino kad kažemo “naši staari”, tu nam se srce prepunja, iako se ne zna na koja sve kolena od tolikih naših stari mislimo. Preskačemo valjda roditelje, naši stari ne počinju možda ni sa babama i dedama, nego preko njih dospevamo do vere pradedovske, koju je upražnjavalo osmoro naših predaka, pa u mislima idemo dalje, dublje, ka našima kojima ne znamo imena i koji nisu nikad stali pred fotografski aparat niti su pozirali nekom slikaru u osamnaestom, sedamnaestom i drugim stolećima, a od kojih čovek oseti prijatnu vrtoglavicu. Ukoliko su nam dalji, utoliko našim starima možemo pridati kakva god nam drago uzvišena svojstva, neviđenu pobožnost, junačnost, slobodoljublje i ne znam šta sve ne.

Poglavar cerkve naše setio se upravo naših starih, i to kad, baš uoči takozvane Parade ponosa, u kojoj bi pripadnici jedne od ravnopravnih manjina poltora chasa šetali određenim ulicama prestonice, po portiru u Brehtovoj pesmi (onome što zalupi vrata pred čovekom koji se mrzne) u mojoj privatnoj nomenklaturi patrijarh nosi novo svetovno ime, Portirije, e, Portirije koji je nadugačko pripovedao o svojoj mladosti, nakinđurenoj obožavanim rok grupama, nije se tada pitao je li to muzika koju su obožavali naši stari, a sada, kad je čula da se Njen svetovni pandan oštri protiv Parade, pojavljuje se Njegova svetost, da baci i ona koji kamen’ v ogorod organizatora Parade, hoće svojeručno da zabravi vrata pred ljudima koji se mrznu: to za patrijarha nije šetnja, nego podmukao pokušaj da nam se nametnu vrednosti od kojih bi naši stari listom odvratili glavu, i gledali bi od sramote i straha u crnu zemlju od koje behu i sazdani, bio sam slučajno na Cvetnom trgu i gledao kako učesnici litije nose zastavu dugačku bezmalo kao naša istorija, od koje je duža samo naša heteroseksualna tradicija; ako nemamo mleka i ako nećemo imati ogreva, tamjana vala imamo, grad je mirisao na tamjan, orile su se rodoljubne pesme, Crkva bi da se državi oduži za silna dobročinstva kojom je država obasipa (pri čemu i jedna i druga krše Ustav, koji im je obema izrekao zabranu prilaženja, jer je njihova prevelika bliskost opasna najvećma za slobodu zajamčenu Ustavom), sada su zajedno udarile na slobodu seksualne veroispovesti, na slobodu kretanja, na slobodu govora, pa čak i na slobodu mišljenja, litija se blagookupila i pošla od valjda Patrijaršije, da bi vrhunac dosegla u hramu Svetog Save, ne znam kako bi svetitelj gledao na ovu demonstraciju sile, jer je brojnost litijaša pretnja i poruka manjini da odustane od svog pomodarstva i naopakosti, vladar je rekao da neće dopustiti šetnju prajdovaca, a nije imao ništa protiv litije, omiljenog vida borbe za svetinje i za spasenije otačestva, litija je moguća i dobrodošla iako Kosovo još nismo povratili, Putin još nije pobedio, a zima još nije iskezila svoje srbožderske zube, dok je Paradu ponosa vladar svojim usmenim ljutitim hatišerifom bio zabranio i sada Suzi traga za načinom da joj se šef što otmenije popišmani, pritisnut od stranaca do kojih hteo – ne hteo drži više nego do šačice svojih nepristalica unutar carstvija mu.

Ali vratimo se još jednom patrijarhu nadahnutom liturgijom i rokenrolom: da li verski poglavar Srpske pravoslavne crkve, miljenice državine među drugim isto ravnopravnim crkvama, smatra da su vrednosti koje sveštenstvo i pastva štuju jedne te iste vrednosti, od pamtiveka do Parade ponosa? Smeju li se njihova najboljost i večitost ikada dovesti u pitanje? Naše praiskonske vrednosti nije nam ni nabrojao, ta moramo ih znati u podne u ponoć, ali sve i da je naveo i obrazložio svaku ponaosob, je li to spisak nalik na deset zapovesti, i nema šanse da se neka od zapovedi ukine, a neka druga zapovest da se ubaci?!

Ako se toliko napajamo istorijom i tradicijom, ako toliko želimo da budemo istovetni kao naši stari, morali bismo da odbacimo hrišćanstvo, da se vratitimo mnogoboštvu i neznaboštvu: istorija ne počinje hrišćanstvom, a pogotovo ne kad je reč o narodu najstarijem; za patrijarha je etika isto što i freska ili ikonostas, savršena je u svojoj nemuštoj nepomičnosti, i samo je treba čuvati od prejakog sunca ili vlage, nakratko je poglavar poželeo da bude moderan, otvoren, da bi se otvoreno svrstao uz samodršca i uz samodrščeve povlašćene ili poplašene pristaše. Istinabog, patrijarh je, grešna mi duša, našim praiskonskim vrednostima dodao jednu novu, a to je glad za medaljama, pa je svojeručno blagosiljao košarkaše, kao što su pre trideset godina vladike, možda i tadašnji patrijarh (pamćenje me kukavički napušta) blagoslovile naše paravojne odrede, kad su sveštenici osveštavali svaku faks-mašinu i svaku partijsku kancelariju, logo i pečat. I sad je Portirije kail da održi koliko god ustreba molebana za spas Srbije, a ne vidi ko stanovništvu najviše škodi, ili možda vidi, ali mu je važno da sa vlastodršcem bude blizak, kao patrijarh Irinej što je bio intimni prijatelj i najdraži sagovornik raba Božijeg a predsednika našeg Tomislava.

Sećam se kad je bio neki jubilej Nišlije koji je postao rimski imperator, neka okrugla godišnjica Milanskog edikta, koliko je ovde bilo ushićenja i radosne uzrujanosti: da nije bilo našeg Konstantina možda ne bi bilo hrišćanstva, to kad čujem svaki put pomislim: pa šta? Bilo bi nešto drugo, ili ne bi bilo ništa, nije hrišćanstvo nešto iz čega je stalno proizilazilo dobro i ništa drugo osim dobra, govorim naravno ne o dogmi nego o praksi, o vekovima kad su hrišćanska crkva i država bile dva lica istog novčića, iz njihove istopolne zajednice rodila se Sveta inkvizicija, na primer, uglavnom, mi sada imamo spregu kakvu čak ni najstariji Srbi – a to sam, gle, sada ja! – ne pamte, ali ćemo je vala zapamtiti ako ljubav Crkve i Države nastavi da plamti istim žarom.