Verbalni delikates

Pade nam ministar zbog verbalnog delikta, crni mi, kako ćemo u Evropsku uniju? Gr. Gašić izlanuo se šta misli, šta mu je proletelo kroz glavu i kroz telo, nije pozivao na rušenje moralnog poretka, samo je – pun moći koju mu je dala partija i njegov dojučerašnji dobrotvor – dao oduška životnoj radosti koja prožima sve pripadnike olimpijskog plemena. 

Možemo li zemlju ostaviti na milost i nemilost dušmanima, koji kao što se znade nikad ne spavaju, možemo li se lišiti usluga neophodnog čoveka samo zato što je kazao nešto što zaista bolje da nije kazao? 

Kad je pao vojni helikopter sa oficirima i civilima, ministar nije pao. Premijerovo „Ne dam Gašića“ i danas odzvanja po šumama i gorama naše zemlje ponosne, ministru nije zamereno što je vladinim avionom lično putovao po pomilovanog osuđenika, voljenog generala Lazarevića, nego nas ostavlja zbog toga što ljubavni tj. seksualni čin razume tako kako razume, siromašak je izdanak mačo kulture koja istrajno previđa da su ljubavni partneri ravni jedan drugome, da nije važno ko kleči, da žena nije na ovome svetu samo zato da bi se večna požuda muškarca tu i tamo utažila. 

Ministar po moemu nije nikoga uvredio, pa ni omalovažio, čak i ako je to u nesrećnoj sekundi poželeo, njegove reči nisu upućene javnosti, to je rekao sebi u bradu i da zadivi svoju svitu; novinari su bili dužni da nedolične reči prečuju ili da ih odmah izruče zasluženom zaboravu, a ne da ih snime i zloupotrebljavaju! I umesto da žurnalisti budu ukoreni što zadiru u intimu ministra odbrane (šta ćeš intimnije od razvrata), drvlje i kamenje sručilo se na ministra, koji je svojom nepodšišanoću jamčio da je Vojska Srbije pod upravom civila. 

Nepodnošljiva lakoća kojom je predsednik vlade pustio niz vodu zhiznerdostnogo ministra odbrane, šta nam govori? Bog mi daje, Bog mi odnosi, kao kod Bregovića i u Svetom pismu: kao što je proizvoljno bilo ustoličenje Gašića da rukovodi odbranom, tako je proizvoljan i verdikt da zbog jednog autogola igrač zauvek napusti prvu postavu. Pa čovek se preko tvitera posuo pepelom, napisao da je greh njegov neoprostiv! Žive reči, one nedostojne, čula je šaka jada, doklen je izvinjenje dostupno čovečanstvu, verovatno ga prevode i na strane jezike, avaj, ništa mu pokajanje nije pomoglo… 

Ah, što što nije rekao premijeru da se i on preobrazio, i to ne nakon deset ili dvadeset godina, kao neki, nego praktično čim se osramotio? „Šta, zar vam je žao što sam se ja promenio?!“ – tom dosetkom g. Vučić zapušavao je usta svima koji mu spočitavahu da je barem petnaest godina služio pogrešnoj stvari.

Ministra odbrane ponela je slika, arhetip takoreći, kao kad u zaukanom vozu ugledaš putnika kako stoji kraj otvorenih vrata, pa kako da ga čovek odonud ne oturi napolje?! Naravno da je bogougodnije i za sve prijatnije ako se tom nerazumnom i nekoristoljubivom instinktu čovek odupre, i ako do bezrazložnog akta ne dođe, ali i ovo je bio bezrazložni akt: ministar nije odoleo prizoru, nije se nadao tolikom publicitetu, bio bi mu dovoljan udvorički osmeh nekog iz njegove pratnje, stvar se međutim preko svake mere raščula i izrasla u pravu moru…

Smenjivanje ministra kao oholog sladostrasnika i verbalnog egzibicioniste zar nije način da se naglasi premijerova besprekornost? Sad mu je prilika da odigra i Tarasa Buljbu: Gašić je stručnjak za narodnu odbranu kakvog nemaju ni mnogo razvijenije zemlje, Gašić mi je u celoj mojoj partiji možda najbliži i najodaniji, i ja njemu, i ako će nekog boleti njegov odlazak bez počasti, mene će boleti, ali ja sam na čelu vlade da bih se bavio onim što je uzvišeno, i tako razuzdan jezički libido ne mogu da trpim, ponajmanje u trenutku kad ponosno dreždimo da se otvori voljeno Poglavlje, građani koji imaju samo sinove možda bi ražalovanome i progledali kroz prste, ali takvih je u našoj državi svega jedanaest posto… 

Ne bi li ministra Gašića trebalo prikopčati na  poligraf, pa ako je njegovo izvinjenje i pokajanje na tviteru iskreno – da ga vratimo na dužnost?