Vostani Serbie

Ne znam da li da tužim grad Beograd ili organizatore skupa u Beogradskoj areni, ili sve đuture. Evo zbog čega. Zbog nanetog duševnog bola ljubiteljima knjige, a posebno zbog toga što sam bio primoran da – u nanošenju tog bola – budem „saučesnik“. Zakasnio sam, naime, da potpisujem knjige na sajamskom štandu svog izdavača. Ljudi me čekali, smorili se, otišli s knjigama bez autograma. Zašto sam kasnio? Zbog haosa u novobeogradskom pašaluku – plus prigradska naselja – nastalog saobraćajnim kolapsom u kome su učestvovala prevozna sredstva svih modela i registarskih oznaka koje ova zemlja ima. Samo su falile čeze. Sjatilo se partijsko članstvo da u Areni obeleži pet godina postojanja Srpske napredne stranke. Pet godina nije šala, to je već zrelo dete za predškolsku ustanovu.

Tako zarobljen usred gužve, stojim na jednoj nozi, u autobusu bez uključene klime, a napolju miholjski dan, 25 stepeni. Vozaču još niko nije objasnio da uključivanje klime zavisi od vremenskih prilika i temperature vazduha, ne od godišnjeg doba. Jeste jesenji mesec, ali je dan letnji. I po tom letnjem danu barim se u konzervi i gledam u taj svet koji hrli u Arenu, a ne peva Madona. Odužilo se, autobus uklješten automobilima i masom, ni napred, ni nazad. Napolju se vijore stranačke zastave, poneki, bogami, i zapevaše. I vozač autobusa bi mi sumnjiv, smeška se, zvižduće, otpozdravlja masi. Beše me strah da ne iskoči s radnog mesta i pridruži se barjaktarima; uplaših se da ne ostanem zaglibljen u blatu.

I kao što se od domaćina očekuje, na početku ceremonije Aleksandar Vučić pozdravio je goste, pristigle odasvud, rekavši da je „SNS stranka nastala iz potrebe Srbije da preživi, a da se (u Areni) nisu okupili da slave nego da saberu šta su uradli i šta im je ostalo“. Vapaj Srbije da preživi čuje se odavno, samo su u toj stranci pogrešno to shvatili. Morao je Vučić da prizna i da je govor pisao tri dana, pa spontano rekao, ne krijući tremu: „Dok ovde stojim pred vama, čvrsto se držim za govornicu da od treme, odgovornosti i straha pred vama, ne bih pao“. Ne tako davno, u Areni, „Riblja čorba“ održala je koncert na kom su se orili slični stihovi: „Dok stojim za šankom, delimično pijan…“ No, to je već rokenrol. Nije to muzika za poselo.

Sabor je nastavljen Vučićevom konstatacijom: „Ekonomija, napredak i ozdravljenje srpske privrede, stvaranje ambijenta, dovođenje investitora i nova radna mesta biće ključni u našoj politici. Svu svoju snagu i energiju svi ćemo da potrošimo da bi ljudi živeli bolje i to neće biti lako i jednostavno, jer dno smo dotakli i kuću moramo da gradimo iznova“. Kad već pomenu kuću, a šta bi s onom kućom na Kopaoniku koja se meri hiljadama kvadrata i zovu je hotel? Bila je do 1. jula ove godine vlasništvo Jugobanke, kada ga je za 2.087.516,00 evra kupila Vlada Srbije, da bi ga samo 15 dana kasnije, 16. jula, prodala kompaniji „Kopaonik Property Investment LLC“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za samo 1.500.000! Ne reče Vučić okupljenoj masi da je Vlada hotel prodala za gotovo 600.000 evra manje nego što ga je kupila. Biće da ga je za 15 dana nagriz’o zub vremena pa je prodat kao sekundarna sirovina.

U istinu o kupoprodaji hotela nikako se ne uklapa ono što, u Vučićevom govoru na vašaru, dalje sledi: „Mi smo stranka poverenja, kažemo istinu i kad je teško, posao koji radimo moguć je samo uz konsenzus. Odluka da platimo cenu, da stignemo vreme prevazilazi moći jedne stranke. Takve odluke traže dogovor naroda, važno mi je da naše odluke podrži narod a ne stranke. Ljudi će istrpeti muku ako vide pravdu“. Tu već nastaje mučnina od pravde. Nastavljajući govor koji je pisan danima, kaže da je obaveza SNS-a da „poveća fiskalnu odgovornost, da u administraciju ne zapošljavamo rođake i partijske funkcionere kao što je to bio slučaj do danas. Nema mojih i Tominih u SNS-u“, reče Vučić i ne trepnu. Nema, vala, ni mojih. A Tominih ima, sin Radomir je predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.
Došao je onda red i na osnivača i bivšeg predsednika stranke, Tomislava Nikolića, oca onog Radomira, a – kako voli da kaže – i Vučićevog političkog oca. Kaže otac Tomislav: „Ne upadajte nikada u zamku svoje sopstvene veličine. Ponosan sam na Vučića uprkos šibanju vetrova koji šibaju sa svih strana“. Ponosan na stranačko prvorođenče, Nikolić je nekima u stranci zamerio zbog toga što su se sklonili u hladovinu i borbu za svoj ponos prepustili nekolicini, Aleksandru Prvom Vučiću, pre svih.

Bilo je tu još narodnih umotvorina, koje iz higijenskih razloga ne bi bilo uputno navoditi, ali nije bilo svih onih gostiju za koje se očekivalo da će s domaćinom duvati u tortu s pet svećica. Ne beše tog dana predsednika vlade Ivice Dačića, službeno odsutnog. Za njega se kaže da je prvi među jednakima, pa ako je tako, onda je njegov prvi potpredsednik – ako ta reč uopšte postoji – pokazao da je prviji i od Dačića. Jedna reč, dva značenja – moć i sila. U masi zvanica nije primećeno ni muvanje onog Aleksandra Vulina, i on je, izgleda, bio službeno odsutan. Nije stigao na vreme da se iskobelja iz maskirno crne uniforme i da uskoči u komemorativno crno odelo?! Važno je da su tu bile veličine Vulinovog gabarita, turbo-zvezda Aca Lukas, vlasnik farme, poljoprivrednog dobra i Televizije „Pink“ Željko Mitrović, pesnik, zaštitnik i ljubitelj dela Radovana Karadžića, Gojko Đogo…

Da lakše podnesem burnu prošlosti provedenu, ispred sportske Arene, u prepunom vozilu GSP-a bez klime, pomogli su mi oni koji su u to vreme uživali na Sajmu knjiga. Svuda knjige, nigde stranačkih zastava, ljudskog stampeda, predizborne kampanje. A napolju toplo, letnji dan, plavo nebo i sunce koje trne za horizont. U Areni, odjekuju „Vostani Serbie“ i nerešen rezultat. Na semaforu: domaći nula – gosti nula.