Vreme blagoslova #Retrovizor

Nema jake sportske momčadi bez jake crkve: patrijarh Porfirije blagosiljao je svakog vaterpolistu ponaosob, a poseban saborni blagoslov uputio je zajedničkom duhu delfina, da u svetoj vodi olimpijskih bazena nadgornjaju, naročito kad upućuju udarac na protivnički gol, sva plemena koja će im u vidu iskušenja biti na slavodobitnom putu do medalje; ne znam je li Njegova svetost pominjala zlato, ili će se moliti za kakvo god odličje sa Olimpijade (potekle doduše još u vremena mnogoboštva), koje bi mnogostradalni i čestostradalni narod serbski ujedinilo u radosti, zajedništvu i – zašto ne reći? –pravednom i zasluženom čuvstvu više vrednosti.

Kako bi glasila molitva za medalju: „Bože! Ne budi daleko od mene; Bože moj, pohitaj mi u pomoć! Nek se postide i neka malakšu protivnici duše moje, nek popadne sramota i stid na one koji mi žele zlo, a zlo je svako mesto osim onoga na visu, kad se vijori barjak moj, koji je i Tvoj, Gospode na visinama, i kad se ori himna naroda koji si ti izabrao, da bude nad drugim narodima, dok je sporta i dok se svi dani koje si dao sinovima Adamovim ne potroše!“

Pobožni delfini podarili su patrijarhu belu kapicu, koju će Njegova svetost nadam se staviti na glavu ako molitva bude uslišena i ako vaterpolistima bude priređen Sv. doček pred Skupštinom Gradskom; mogao je možda i ovaj prijatelj sporta da podari svakom vaterpolisti po jednu panakamilavku, koju bi ovi umesto kapica imali na glavi dok su na pobedničkom postolju – neka se pred licem sveta očituje jedinstvo Države, Crkve i Vaterpola! 

Košarkaše izdadoše i snaga i sportsko–verska sreća u sukobu sa katolicima te neće ići na Olimpijadu, taj vašar kapitala i nadmenosti država, koje bi sportskim uspesima pojedinaca i ekipa da prikriju silne brljotine i zulum koji čine bezmalo svima koji nisu vrhunski sportisti – jesu li i kokoškovci bili blagosloveni, pa blagoslov nije uspeo, ili Sveta matera beše propustila da učini sve što je u njenoj moći da naši prebrode tegobe kvalifikacija?

Jer, tek kad su združene molitve Države, Crkve i sportskih saveza uslišene, što se verujem zbilo sa košarkašicama, osvoji se medalja, a ja osiromašim, štrucnem još jedan zubac naniže, zupčanik mog sirotovanja vrti se samo u jednom smeru: zlatnim devojkama dato je svakoj po dvadeset hiljada evra, neka ih je desetak, neka još petoro sportskih radnika bude obuhvaćeno milošću Državinom, to jest predsednikovom, zlatna medalja košta nas četvrt miliona evra, nije li to kao da smo je kupili? Jer, zahvalnosti našoj nema kraja, i ako hoćemo da radost supremacije (koju stanovništvo uveliko pripisuje sebi, te nije ono ništa bolje, nije nimalo razboritije, niti istinoljubivije od države, i ono govori “mi”) još koji put preplavi srca naša, moramo da prinesemo tu umalo ne rekoh paljenicu, tu žrtvu, u zvečećem što bi Marks rekao novcu. 

Povratak slavnog trenera u „Partizan“ još je jedan udarac koji nam je naša bleda mati zadala: da je u pitanju puka nostalgija našijenca nakon tolikih sezona u rasejanju i da je građanin Obradović odlučio da crno–bele preporodi pro bono, to bi bilo udareno na sva zvona, ali nije, nego osvedočenom stručnjaku pripada najpre dobra plata, veća od one koju mu je nudilo inostranstvo, koje je nasuprot Srbiji malko i osiromašilo tijekom mrske korone, drugo, čovek sa toliko trofeja ne bi se vratio u prapostojbinu da nepromišljeno i obesno baci senku na svoju evropsku slavu, biće mu, znači, na raspolaganju veliki novac da kupi igrače sa kojima će pokušati da srpsku klupsku košarku proslavi, kao što je proslavio grčko–tursku i možda još neke. Kad je u pitanju sportska slava, Srbija, oličena dakako u predsedniku, ne pita šta košta. Napokon, možda će Vučić diplomirati baš kad Obradović bude odlazio iz “Partizana”, pa će doći na gotovo?

Je li, kad sve ovo vidimo, pravedan onda gnev naš zbog dece ometene u razvoju, a koja su dodatno ometena nebrigom zajednice? Naravno da nije pravedan, ni umestan, naravno da grešimo osuđujući brzopleto i državu i ministarstvo u čijoj su se nadležnosti ta deca obrela. Čak i ako su zaista u zdanjima nedovoljno čistim, ako su zapostavljena, kome bi se to moglo spočitnuti? Možda je kaćiperka koju nam je poklonio kovid u više navrata lično posetila sva mesta u kojima su deca sa smetnjama u razvoju, a meni je to promicalo i promicalo, pa mi se učinilo da je tek kad su ta državna utočišta izišla na rđav glas otišla na lice mesta, lično je, ne hoteći da vodi Vladinog zvaničnog fotografa, snimala sve na šta je naišla, i gle, dobro beše sve, veoma.

Društvo je, naše, opsednuto takmičenjem (u svim oblastima gde vladar drži da je moguće pobediti), svi pripadnici izabrane elite, i svi izabranici narodnih izabranika, okrenuti su što bržem napredovanju, novac troše na svaku stvar o kojoj u svome neznanju drže da će nas uzvisiti nad drugima. Deca koja napreduju sporije od većine vršnjaka, niko za to nije kriv, ne uklapaju se u duh pobede, brze gradnje, rekorda. Ali država uvek ima dobro srce: iako ne pridonose njenoj slavi i veličini, neće ih država odbaciti, ali moraju, baš kao i oni najtalentovaniji, na vreme spoznati gde im je mesto i kakva im se budućnost smeši.

Pohlepi za medaljama nije se oduprla, niti se odupirala, ni Sveta matera, najviši verski poglavar moliće se da nam delfini donesu medalju, potrošiće deo milosti Gospodnje, zaokupiće pažnju Tvorca i Svedržitelja našom željom da budemo prvaci vaseljene, mada i za Crkvu treba naći blagu reč: s kim si, onakav si.

Možda sveštenici, vladike i sam patrijarh posećuju i blagosiljaju ustanove u kojima su deca sporija od strogo zahtevanog proseka, pa se svaki čas mimoilaze sa pomenutom kaćiperkom, te im se oči odmore na njenoj frizuri, tašni i materinskoj figuri, ali ja to ne znam. 

Rekao bih da se slavni slavnima dopadaju, da ne prevodim to sad na latinski, da se u zemlji veliča šampionstvo (u čijoj srži je uvek preterivanje i u kojem uvek ima nešto pogrešno, pa i nedostojno, po moemu); rang–liste, koje država sama i stvara, i podešava, i razglašava, naš su životni cilj; uzdizanje nad okolnim, neizabranim narodima – po broju medalja, migova, tenkova, vakcina, kilometara asfalta, po visini i broju spomenika velikanima kakve drugi mogu samo da sanjaju – smisao je života, ako slepo verujemo vladaocu. 

Možda je nedavno ustoličeni patrijarh stigao da blagoslovi decu ometenu u razvoju, iako je posvećen i istoriji, poznaje vidim i stvaralaštvo Džonija Štulića, raduje se budućoj medalji srpskih vaterpolista, i čak ih savetuje kako da se ujedine radi tog panplemenitog i bogougodnog podviga, a možda decu nije još blagoslovio, ili ih je obuhvatio nekom opštom molitvom za dobrobit sviju koji srpski zbore, ali su blagoslov Njegove svetosti, a zašto ne i ovozemaljska pomoć Srpske pravoslavne crkve, miljenice države, potrebniji deci nego delfinima.

Patrijarh ne bi doduše dobio belu kapicu sa brojem 2, i ne bi uživao u blagodarnom osmehu raba Božijeg Vanje, ali bi od dece dobio nekoliko crteža ili figurica od plastelina koje bi mogao da drži na pisaćem stolu, ili na zidu, nedaleko od Raspeća Hristovog i drugih ikona.