Vreme praštanja #Retrovizor

Predsednik se zaputio stazom praštanja, i sad nema natrag! Oprostio je sebi ispad sa malvazijom i uputio nesrećnim i neuspešnim vinogradarima Istre izvinjenje kakvo niko nikome nije uputio otkako je vinove loze i vina, pohvalio ih je što su mu istog trena svi oprostili njegovu nepromišljenost i neodmerenost (iako se to zapravo ni dan-danas ne zna), pa je u odbranu uzeo ministra Stefanovića, praštajući unapred ako se ovome u bogatoj karijeri potkrao kakav propust ili privremeno nesavesno poslovanje, sad je stao u odbranu Vesića: čovek po službenoj dužnosti otišao da čestita upravi i igračima „Zvezde“ što će osvojiti prvo mesto u našoj kakva je da je ligi, kad tamo, masovan skup u odajama Delija! Vesić se, pošto je književnik, sam briljantno branio od kritika da krši mere Kriznog štaba, ali ga je predsednik dodatno zaštitio: Vesić nije bio odgovoran (predsednik je hteo reći „zamenik gradonačelnika nije se pokazao odgovornim“, ali razumeli smo, ipak), ali ko je od nas bezgrešan!?

Pre toga je Vesić očinski halalio proslavu upravi i igraštvu „Zvezde“: ko može mladim ljudima da zameri ako se malo provesele u hotelu koji je njihova druga kuća, uz živu muziku, koja im peva kroz maske! Ali, zbog puke omraze koju je doduše sam među stanovnicima Beograda izazvao, gospon zamenik je osetio potrebu da se pravda, pa se čujem čak i izvinio svima koji imaju Fejsbuk, nema potrebe, Zameniče, pa vi biste i da je „Partizan“ trijumfovao otišli službeno tamo gde grobari sa svojim neprivedenim navijačima slave uspehe i kuju planove, mada, možda je i ovako trebalo da se vinete i do klupskih prostorija „Partizana“: „Srce je mudroga u kući gdje je žalost.“

Danas čitam izjavu dr Kona da je Krizni štab kočničar u popuštanju ionako simboličnih ograničenja izazvanih dosadnom i upornom koronom, pa zar smo mi u tramvaju iz šezdesetih godina, zar vi niste osoba kojoj se dok je epidemija moraju bespogovorno pokoriti i predsednik, i premijerka i zamenik?!

Da, grešna mi duša, predsednik se vakcinisao, u Rudnoj Glavi, koja će biti u čitankama kao što je Rudo bilo u mojoj, primio je kinesku vakcinu, plačite Rusi, sa vašim vasionskim cepivom, pokrij se ušima Fajzeru i Astra krv zgrušavajuća Zeneko, novinari neumorno ponavljaju da je nakon direktnog prenosa vakcinisanja interesovanje za ovaj način borbe protiv kovida upetostručeno, udesetostručeno, tako da će naše poklanjanje vakcina drugim državama možda morati unekoliko da se uspori ili smanji, hvala predsedniku što je ličnim primerom osvestio naš osebujni živalj, ali ako su prve vakcine dospele kod nas pre dva meseca, ili koliko, onda je vladar možda i suodgovoran za to što su toliki ljudi oholo i ponosito odbijali svaku pomisao da prime vakcinu, ali, bolje ikad nikad, neću sada reći da je predsednik bio kunktator, osećao je da ga njegov lični spid čuva od svake bolje, i zaista – osim što mi se ponekad učini da je predsednik promukao, što je možda samo deo njegovog raskošnog glumačkog instrumentarija, pošto govoreći vodi samog sebe iz jednog dramskog žanra u drugi – imamo predsednika o kome će se učiti kao o nekom socijalističkom udarniku koji za četrdset godina rada u fabrici ili rudniku nijednom nije zakasnio niti je ijedan dan otišao na bolovanje.

Žitelji Rudne Glave nisu se nijednog trenutka mogli osetiti da su izabrani kao zabit, koja treba da naglasi predsednikovu očinsku brigu za svakog našeg koliko bilo udaljenog od prestonice građanina, dapače, predsednik im je obećao fabričicu, simpatičan baš poklon, i to za Vidovdan, jer to dan kad Srbadija najradije ulazi u nove fabričke hale, jakože kosovski junaci u carstvo nebesko, i pušta u pogon mašine čiju će jednoličnu huku slušati sve do penzije. Bi li se srpsko nebo sručilo i na visokog gosta i domaćine da je rekao „na leto“? Nego šta bi! Sve što vladar radi u tesnoj je vezi sa mitom i religijom u Srba, i domaćinima nije naprosto rekao „hvala što ste me ovako lepo ugostili i što ste mi, nadam se, spasli život vakcinom koju sam doduše ja nabavio“, nego je iskazao zahvalnost što žive na braniku Istočne Srbije, hvala vam što čuvate istok Srbije, premda ljudi, kao i drugde, jednostavno žive tamo gde su se rodili, nesvesni simbolike koja je u vladaočevom svetonazoru neizbežna! Živim u preziđu/predziđu Evrope, u istorijskog oblasti koja je branila Evropu od Turaka, to nisam nikad pomislio u Banatu, a predsednik i istoričari su me videli kao potomka austrijskih graničara i branitelja hrišćanstva!

U nemogućnosti da se predsedniku lično zahvalim za vitamine – kojima bih mogao, da sam malo savremeniji, pratiti i tracking – koji dakle prema meni ovog časa putuju sa Severa, blagodarim na ovaj način za brigu i pohvaljujem izbor vitamina koji će od predsednika verovatno preuzeti i SZO i naša medicina, da sam barem na Fejsbuku, pa bi Vesić mogao da prenese moju poruku predsedniku. Ispostavlja se da najlonska kesa spasa, iz koje je darodavac izvlačio kutijie kao mađioničar zečeve iz šešira, potiče, gle, od njegovog bliskog prijatelja, vitamini su kupljeni navrat-nanos od predsednikovog prijatelja, i sad se digla oko toga neprikladna dabome dževa, ali čemu služe prijatelji nego da ti preko reda isporuče nešto o čemu drugi kupci mogu samo da sanjaju! U zlonamernim očima ispada je darodavac proizvođaču namestio dobar posao, a niko se ne pita da li name je Zolika dao možda kraljevski popust, jer je reč zaista o kupovanju naveliko.

Kažem Zolika, jer premijerka, braneći predsednika, kaže da se ovde mi svi takoreći lično poznajemo, pogotovo predsednik druguje sa svim staležima, svim uzrastima, svim srezovima, selima, zadrugama, i ne bi ni mogao naći vitamindžiju koga odranije ne zna! Pa zar nije država bila široke ruke prema jednom biznismenu, a to bio premijerkin brat!? Zar uspešan poslovni čovek, koji će platiti porez i zaposliti silesiju proletera, treba da bude kažnjen zbog toga što mu je sestra neko i nešto u državnom vrhu?! Zato sam i napisao Zolika: građaninu jeste ime Zoltan, ali ko zna nismo li se upoznali dok sam išao u gimnaziju, ili dok sam odlazio u Suboticu, u „Spartak“ i u druge ustanove?

Kamo lepe sreće da se svi mi ugledamo na predsednika, premijerku i zamenika: potonji brani „Zvezdinu“ vrhušku i pobednike, premijerka ne da da se o predsednikovom milodaru govori kao o nečem nepriličnom i takoreći problematičnom, pa i sumnjivom, predsednik ne da da muva padne na Vesićevu frizuru ili kačket: ako ste dosad i mislili da je Vesić bezgrešan, sad vidite da nije, i pored tolikih božanskih i božanstvenih atributa, i Goranče je samo homo sapiens, dijak grešni, ali nećemo ga zbog toga što je pokazao ljudsko lice, kakvo Gospod miluje, sada mi, drugi isto grešnici, valjda još i kazniti, naravno da nećemo! Pa šta ako je nakratko svratio u „Zvezdine“ prostorije, koje su ostalom bile i poluotvorene, sa promajom koja kovid baca u kovitlac beznađa i bespomoćnosti, gde, kako sam Zamenik kaže, nije uopšte pevao, a peva lepo bezmalo kao Dačić?

Kad bismo mi praštali jedni drugima kao što Ana oprašta svom šefu, kao što Anin šef oprašta gradonačelnikovom šefu, kao što potonji oprašta šampionima, kao što Kon, napokon, oprašta gradonačelnikovom šefu i šefu Ane Brnabić što teraju po svome, i što na njegove stručne opomene i savete ne daju pet para, gde bi nam kraj bio?! Ko zna i ovako gde će nam i kakav će nam kraj biti, jer od danas sve radi, život ne može da čeka, a i smrt nije ništa strpljivija.