Vreme spota i razonode

Ljubomir Živkov 5. 3. 2017.

Nakon prvog remek-dela angažovane filmske umetnosti, premijer već se obreo u drugom ambijentu, koji ništa manje nego poludeli avion simbolizuje našu zajednicu, a to je bar, ili kafić.

Je li moguće da ćemo takoreći bez primedbe preći u samodržavlje, je li moguće da ćemo šaptom pasti, iako smo doskora, barem zvanično, bili parlamentarna demokratija? Predsednik Vlade otvoreno, kao tobožnji putnik u ekonomskoj klasi naše aviokompanije, čak i dvovlašće proglašava pogibeljnim, te mi o trijumviratu (gde bi vlast delili Vučić, Dačić i Šešelj, sve same zvezde Miloševićevog besmrtnog sasvežđa) ne smemo ni da sanjamo. Ili već neko vreme imamo samodršca koji bi da promeni titulu: predsednik je možda samo modernije ime za monarha? Iako stvoren na brzu ruku, kreativni izborni tim već je opravdao poverenje predsednika Vlade, stručnjaci za propagandu pošli su u prvom spotu od dveju premisa: 1. Srbija je „vazduplohov“ koji krši sve procedure letenja i koji ne zna bi li se jednostavno survao na neko naseljeno mesto, ili bi se radije sudario sa nekim drugim avionom 2. Srbija je u rukama dvojice ljudi, predsednika Republike i predsednika Vlade, u našem slučaju Tomislava i Aleksandra.

I dok prva metafora umnogome može da se brani (da nam propast nije nikad bila izvesnija i bliža), ova druga me je zaprepastila: Srbija je poverena dvojici ljudi! Nema drugih ustanova, nema drugih sedišta ni središta moći ili odlučivanja, spade knjiga na dva slova, a i ta dva, baš kao naša voljena ocila, jedno drugom okretoše leđa, i sad jedan od dva letača mora da bude savladan, vezan, i sa selotejpom preko usta spušten u odeljenja za prtljag, dok se pobednik širi po kokpitu i neometan vraća avion na kurs koji mu je preporučila kontrola letenja; zanosne stjuardese pronose nove i nove đakonije i osmehuju se celoj ekonomskoj klasi, doklen na ove u prvoj klasi ne daju pet para.

Mojoj novopoznanici koja će uvek glasati za Vučića mora da je bilo puno srce kad ga je ugledala, netom probuđenog, kako mudro zbori istumbanom i prestravljenom saputništvu; odgovorno lice u „Air Serbia“ koje je predsedniku Vlade iznajmilo avion za dvesto do četristo evra isto mora da je presrećno: kakva besplatna reklama i kakav silan mamac za obične ljude, ali i za strane državljane, da se nađu u istom ambijentu, ili da dobiju možda baš sedište (aisle seat) na kojem je blaženo spavao Aleksandar Vučić!

Prema mojim izvorima, „Air Serbia“ ima toliko mušterija radih da u avionu slave jedni godišnjicu braka, drugi dan škole, treći rođendan, četvrti odlazak u vojsku, da će država morati da joj nekako dobavi još koji avion, ili će neki letovi biti ukinuti, ne bi li se izišlo u susret potrošačima koji bi da se po uzoru na vlastodršca voze sat-dva nad surčinskim atarom i da svoju vazdušnu proslavu ovekoveče kamerama.

Nakon prvog remek-dela angažovane filmske umetnosti, premijer (koji reče da će samo pet slobodnih dana biti u kampanji) već se obreo u drugom ambijentu, koji ništa manje nego poludeli avion simbolizuje našu zajednicu, a to je bar, ili kafić. Kad bi budućim arheolozima od Srbije, obrisane sa lica zemlje belom kugom, ostale samo reklame, zaključili bi da je to bila zemlja u kojoj se stalno pilo pivo, na pikniku, ili ispred televizora dok traje utakmica, tako i spot premijera Vučića najviše liči na reklamiranje piva, glavni junak se samoudenuo u ono bez čega Srbadija ne može: „Dobrodošli u zemlju pivopija i Aleksandra Vučića!“.

Niko od omladinaca i omladinki u kafiću ne čeprka po mobilnom telefonu, svima je pogled prikovan za ekran na kojem naravno idu vesti; ubeđeni da je predsednik vlade na poslu, jer je poznato da na dužnost dolazi prvi, a na minimalni počinak odlazi poslednji, gosti kafića počinju da ga ogovaraju:

„Ču li ti da se Vučić kandidovao za predsednika!?“, drugi pivopija će na to: „Bolje da je rešio problem nezaposlenosti!“ Vispreno, iskreno! Ko bi rekao da gosti kafića žale što nisu u fabričkoj hali, ali već na prvu primedbu se sa drugog kraja šanka javlja usamljeni, budistički staloženi pojedinac, a to Vučić, u džemperu, i sa netaknutom čašom piva; zapuši im Budin najbolji učenik ljubazno svima usta – ta nemila pojava samo što nije iskorenjena, čak ćete i vi jednog lepog dana morati da radite, lezilebovići prestonički, samo što im nije kazao. Jedan u duksu, biće da je navijač, kao klasno najsvesniji zapitkuje dalje: „A putevi?!“, što Vučić spremno i zadovoljno dočekuje: „Izgradili smo 132 kilometra autoputa i opravili skoro sve državne puteve“; dangube nakon svake replike viknu „aaaa“, ali rešetaju iscelitelja društvenih rana novim i novim pitanjima: „A škole? A bolnice?“.

Zapeta puška i na ovo odgovara iz glave, sudar svetova takoreći: ovi koji su vareni i pečeni u kafiću izaći će posle fajronta kao novi ljudi, prosvetljeni razgovorom sa onim koji najviše zna, a zna jer je lično sva ta dobra dela i izveo. Spot se završava očekivanim klišeom „Bolje! Jače! Više!“, ali, to nije sve, na televiziji se baš u taj mah zaori „Vučiću, pederu!“, ovi koji su na svaku samohvalu premijerovu vikali „aaaa“ i mašali se piva (svaki put bi složno uskliknuli „U to ime“, mada nisu nijednom otpili), i sad dižu čaše uvis, da nazdrave valjda i toj neleposti, ali im se Nadmoćni smeši nadmoćnim osmehom, „no way“ govori njegovo nasmejano heteroseksualno nastrojeno lice, i to je kruna spota. U taj mah obuhvata nosilac glavne uloge čašu piva junačkom desnicom: evo, poručio sam pivo kao i svaki normalan navijač, da sam ono što čujete na televiziji, preda mnom bi bio neki liker ili nekakva margarita!

Filmovi o lepoti samodržavlja toliko su sugestivni da mi se još nedemobilisani predsednik Republike uveliko čini kao lice iz starog albuma, kao da se već ispisao iz naše stvarnosti i smeši nam se iz knjige predaka, imenih i bezimenih; znao sam da će nadživeti svoju slavu, pa opet, zlatno njegovo doba nije se završilo dugim zalaskom sunca, kao na Santoriniju, nego kao da je posinak izlazeći iz sobe ugasio svetlo.