Vse obrazuetsia #Retrovizor

Vezaše ti jezik, lepa sliko, večeri jedne...

Vse obrazuetsia, sve dolazi na svoje mesto: doktoratu ministra finansija nema se naučno ništa prigovoriti, jedino je kao fusnotar autor ispao simpatično nehajan, najpre mu je uručen hrišćanski ukor, a potom i akademska osuda, oklevetani je srećan što njegov doktorat ne počiva ni na kakvim neprijavljenim pozajmicama, nije plagijat: seća se, veli, odlično, da ga je sam pisao.

Da se ja pitam, ne bi Mali dobio ni te dve packe, nego bi njegov doktorat ministar prosvete uvrstio u obaveznu literaturu za Ekonomski fakultet, delo bi bilo prevedeno na jezike sviju naroda čije države nisu priznale Kosovo, i bilo bi, ipak je to lingua franca, prevedeno na engleski, gde već postoji jedna petnaestina naučnog rada.

Vezali su ti jezik, lepa sliko, večeri jedne, na kamenoj ploči…

Nije li nas predsednik još zimus upozorio na one koji bi da mu vežu jezik, jer bi voleli da on ne govori, ispostavilo se da je to istina živa, fašisti su se preksinoć okupili ispred zgrade RTS-a, jedni sa namerom da ga liše života, tako su barem javljali voljeni tabloidi, drugi samo da mu vežu jezik, to jest da spreče njegov ulazak u studio; sledbenici Musolinija i Hitlera ne mogu da izazovu svetski rat, ni da izgrade koncentracione logore, ali bi da haraju u okviru svojih žalosno malih mogućnosti, da pakoste onome ko donosi Srbiji dobro i ko govori istinu, i kad drži desnicu na Miroslavovom Jevanđelju, ili kad obe ruke bogougodno smesti u krilu, čovek kome su fašisti sinoć onemogućili da se kreće po prestonoj varoši, kretao se, njima uz nos, i peške je, kako sam kaže, na drugi ulaz ušao u zdanje koje ga nije videlo šest meseci, mada mu je svakog bogovetnog dana posvećivalo oko sedamnaest sati.

NAJNOVIJI RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE I NA ISTINOMER PODCASTU

Kad se našao u studiju, predsednik nije znao šta bi pre: da omalovaži opasnost i pogibelj kojoj je očito uspešno umakao, ili da svome junaštvu sam oduzme nešto od sjaja neizrecivog, peške sam, reče, došao, lepojke koje čuvaju njegovu kancelarije nisu morale da zabrave zgradu i da ga one provedu kroz tminu i pustoš Aberdareve, hrabrec je i bez njih došao i osujetio one koji bi da mu vežu jezik! Bio sam, kao i druga seoska deca, izložen pretnji da će mi popa odseći jezik ako budem psovao, čuo sam i da neko o sebi kaže da mu se zbog treme vezao jezik, kao i kad se nekome od straha oduzmu noge, ali nisam još nikad čuo čoveka koji na vezivanje jezika upozorava javnost: neki bi, ili mnogi bi, ne zna se baš tačno ko su, da vladaru, hej, vežu jezik. Predsednik jako voli metafore, oni bi hteli moju glavu, govori kao da smo u vreme Prvog srpskog ustanka, ili u vreme bitke na Marici; postoji čak i izraz “zapušiti usta” nekome, što nije lepo, videli smo u filmovima mnogog otetog građanina sa lepljivom trakom preko usana, videli smo i usta zapušena bilijarskom kuglom, što nije učtivo i što ne može biti prijatno, ali vezivanje jezika mora biti još bolnije, makar bilo reči o najjednostavnijem čvoru, i predsednika je baš ta slika, u kojoj žrtva trpi i poniženje zbog uskraćene slobode govora i telesni bol, privukla, jer sebe voli da vidi čas kao heroja, čas kao mučenika. Herojski deo njegovog bića je u dva navrata ponudio voditeljki, poštovanoj Oliveri, ličnu telesnu zaštitu od fašista koji su na pogrešnom ulazu u Televiziju hteli da ga ili ubiju, ili da mu ukinu slobodu kretanja! Nemojte da se plašite, rekao je Predsednik, ja sam tu.
 
Marko Bastać / Foto: Fonet, Aleksandar Barda

Znate i bez mene sve o sukobu na kumovskoj levici u Starom gradu, uglavnom je predsednik, čim se oglasio Bastaćev mučeni kum, stao na stranu mučenika, a žrtva je obznanila kako se pokarabasila sa predsednikom opštine, koji beše uzimao harač od ljubitelja divlje gradnje, dvanaest koverata sa pozdravima graditelja kumovski i bratski je kuma Laza predao, a trinaesta koverta je nedostajala: kum ne reče kako je do tog kurirskog propusta došlo, uglavnom se venčani kum i venčani saučesnik u očito mutnoj raboti, ako zbori istinu, našao na stolici sa naslonom, za koji ga je zloglasni Bastać mučki zavezao, da bi mu natenane nabijao najlonsku kesu na glavu, šibao ga konopcem i udarao pesnicom po stomaku; meni nepoznati trudbenik režimu naklonjene televizije beše preneražen onim što je u razgovoru prvi put čuo, nije imao srca da pita sagovornika: “Da se niste vi, kojim slučajem, namerno zabunili, pa uzeli jednu kovertu za sebe, nakon tolikih koverata koje ste uredno predali primaocu?! Jer bismo v takom sluchae imali svađu oko razbojničkog plena…”, ne, samo je uspeo da izusti jedno majčinsko: “Nisu vam dali vode?…”

Zaista ne znam ni šta su kumovi radili dok su bili odani drug drugu, ni šta se zbilo kad je idila prekinuta, ali predsednik Republike je potpuno siguran da kumašin Laza zbori istinu i samo istinu, a da merzavec Bastać laže i samo laže, predsednik naravno ne želi niukoliko da utiče na nezavisnost i nepristrasnost onih koji ovu kumovsku slamu treba da pretresu, neka nadležni rade svoj posao, veli vladar, koji već zna istinu, jer je i sam Istina, i sad samo čeka da vidi je li pravosuđe doraslo poslu ili nije, je li u stanju da dođe do rešenja koje mu je unapred kraljevski stavio na raspolaganje.