Za koga navijaš

„Za koga navijaš? -upitao je malenog pionira, mali, očito slabo pripremljen za razgovor na tako visokom nivou, prostodušno priznade da navija za Rijeku, da je bio u kvizu začulo bi se ono snimljeno „aaaa“ sa glisandom naniže, koje znači da je odgovor pogrešan, tja, možda ga je otac vodio na Kantridu, ili se Srpče priklonilo društvu iz razreda, predsednik Vučić prosvetlio ga je da bi moralo izabrati nekog od naših večitih rivala, jer su to najveći klubovi na našem fudbalskom poluostrvu, gde poput svetionika čovečanstva blješti i blinka Beograd, varoš u koju staju tri Zagreba, pet Sarajeva, hiljadu četirsto Lovrana, mali zažali što nije poneo teku da hvata bilješke, ali reči državnika ostaju u letopisu za sva vremena, pa će zanimljivoj geografiji maleni Istrijanin moći da se vrati kad god mu to njegove đačke, navijačke i rodoljubive obaveze budu dozvolile.

Dete koje bi imalo ludu sreću da razgovara sa drugom Titom bilo bi prethodno danima obučavano da Maršalu odgovori bez greške, („učim kao da ću sto godina biti u školi, a igram se kao da će sutra početi letnji raspust“ i sl.), ovde je dete dovedeno nespremno, a nespreman je možda bio i sam predsednik, pa je pribegao ziher-pitanju i začinio ga ziher-poukom, trebalo bi da mu njegovi iz kabineta i protokola pripreme nova pitanja: kad sutra dođu etnički probrana čeljad iz Republike Srpske, da ih pita ne samo ko lepše peva,  Dodik ili Dačić, nego i ko im se više sviđa, staloženi Sveti Nikola, iza koga šumi morska plavet, ili Sveti Đorđe koji uz nos društvima za zaštitu životinja ubija aždaju, iako je ova imala svoje mesto u ondašnjem ekološkom lancu.

Ne damo Ljubu

Jutros sam na televiziji prvi put video moga imenjaka, upravitelja škole koga je, ako sam dobro shvatio smenio lično ministar prosvete. Roditelji, đaci i bivši đaci, učitelji i drugi građani upućeni u ovaj nemio događaj potpisuju peticiju „Ne damo Ljubu“, jednodušno tvrde da su i direktor i škola odlični, ne shvataju zašto se na uspešnog rukovodioca sručio gnev sa tako visokog mesta, voditeljku kopka šta se iza brda valja, a smenjeni, koji mi se čini posve ispravnim i nedužnim, ponavlja: „Mislim da ministar Šarčević nema prave informacije“, što me je podsetilo na hiljade sovjetskih i jugoslovenskih logoraša koji su na Kolimi i Golom otoku govorili: „Eh, kad bi drug Staljin znao šta se sa nama radi“, tj. „eh, kad bi drugu Titu neko stavio do znanja kako se postupa sa pravim komunistima i vojnicima Partije“, ta vera u ispravnost poglavnika kojem iza leđa sitni aparatčici sprovode svoj tajni, lokalni teror privolela me je da ugasim tv i da oteram auto kod majstora, utoliko pre što sam u emisiji čuo kako ministar ponavlja da svoju odluku ne kani preispitivati te da je neće ni u kom slučaju promeniti. 

Svečana kolona

Na Topčiderskoj zvezdi škripale su gume na bentliju dok se poprečno približavao svečanoj koloni na čijem je svečanom čelu bio predsednik Republike: sve je dobro što se dobro svrši, a događaj u kružnom toku nije urodio nikakvom limarskom niti ortopedskom intervencijom, ne znam je li lice mesta pokriveno kamerama, ima li Bata uveliko taj uznemirujući video, ali kao chelovek pozhiloi u stanju sam da zamislim ovaj blizak, a obostrano neželjeni susret: vozač bentlija se, možda i pod uticajem kakve škodljive i nedozvoljene hemijske supstance, prepustio silnim konjskim snagama olako datim mu na upravljanje, jurio je dakle, ali se bojim da je jurila i svečana kolona: kad god sam na autoputu bio skrajnut da bi velikodostojnici prohujali mislio sam kako je ta njihova koreografija zaletanja tik ispred civilnih vozila riskantna ne samo za mene koji odista usporim i poplašim se, nego da nije dobra ni za njihove štićenike, na countri road-u nadomak Čente odjednom se ka mojoj polovini puta, a iz suprotnog smera,  ka meni ustremio auto koji nije imao ni rotaciono svetlo ni specijalnu sirenu, intuitivno sam se pomerio udesno, kroz otvoren prozor ugledao sam izobličeno od besa lice i levu ruku kako besno maše nekim ručnim znakom „stop“ – da se zaustavim na bankini ili u jarku, kako mi drago, iako ja toj ispostavilo se kolonici od tri vozila nisam bio ni na kakvoj smetnji, šta pisac hoće da kaže, evo šta, da sam ja šef obezbeđenja izabranog vođe, ja bih pribegao mimikriji, vozio bih ga u običnim, neupadljivim kolima,  mogli bi štaviše svi izabranici i da se sami voze, kao pre nego što su kročili u čarobni svet politike, tako ne bi gubili vezu sa bivšom stvarnošću (koja je za nas još na snazi), a vladali bi na opštu dobrobit, pa ukoliko bi ih neko u jav. saobraćaju i prepoznao, nasmešio bi im se kao da je sreo nekog najrođenijeg. 

Dosta sam bio glasnogovornik Milošević Slobodana, čoveka starmalog i komično ozbiljnog, sada govorim u svoje ime, u ime ministarstva na čijem sam čelu, u ime Partije na čijem sam isto čelu, i sad mogu svojoj duhovitosti da dadnem oduška, dobro, većina u EU ne zna ono „ako neće brijeg Muhamedu, Muhamed će brijegu“, ili beše obratno, „ako neće Muhamed brijegu, brijeg će Muhamedu“, neće shvatiti moju odličnu pošalicu, onu, znate, ako se ne priključimo mi Evropskoj uniji, priključiće se ona nama, ali razumeće ljudi iz našeg govornog područja, ima tu i nečega od onoga o uhvaćenom Turčinu koga hvalisavi hajduk ne može više da čuva, ‘pustio bi ja njega, al neće on mene’, u međuvremenu sam smislio novu dosetku, to je sestra ove prethodne: ako ne postanemo članica EU, pridružićemo se Sjedinjenim Američkim Državama [smeši se četiri minuta čekajući da publika shvati mnogostrukost i dubinu šale], preostaju mi varijacije sa Rusijom i Kinom, ja sam nestašni dečko, syn zhizneradostnyi starog kontinenta, pevam na državnim svečanostima kao da  sam običan homo sapiens iz ovog klimatskog pojasa, kao da ne pripadam olimpijskom plemenu, ja sam pustopašni sin Srbije, (peva) ja sam Šumadinec, Šumadinec,  domovine sin! Sa državom čiji je ministar ovoliko raspevan i koji se ovoliko šali – nema šale!