Zagadi pa vladaj #Retrovizor

Donedavno sam držao da su drskost i nadmenost urođeni, ali hteo ne hteo prisustvujem pokaznom zanimanju gde najbliži saradnici predsednika Republike uče to od svog idola i radosno pokazuju svoj napredak, premijerka je u prvoj fazi svog dijalektičkog razvoja kuburila silno sa prepričavanjem, a danas uživa i naprosto blista u svome novootkrivenom sarkazmu, obogatila je i rečnik i izborila se sa sintaksom, pa je čisto dobila krila, ali slušam sada i ministra zdravlja: “Još niko nije izmislio da stvori vetar i da rastera zagađenje”, nije li takva rečenica zapravo bezobrazna? Mi, nezahvalni i nezasiti podanici, stalno na velikaška leđa tovarimo teret koji nijedan smrtnik ne može da ponese, teramo doktora da izmisli i stvori vetar, verujem da je ovaj ministrov umni bljesak upućen više njegovom uzoru, nego nama, koji smo mu, prirodno, nestvarno daleko i stvarno nevažni. To je rečitom Zlatiboru bilo malo pa je prozborio i o kosmosu, gde besplatno i stalno struji planinski vazduh u kome se smenjuju mirisi bosiljka i prvih proletnjih vasionskih ljubičica: “Nisu moja deca u svemiru pa da udišu svež planinski vazduh!” Nisam neki poznavalac svemira, ali držim da tamo ni izbliza nije sve tako uredno i prozračno kao što se nama sa Zemlje, dok smo još videli plavo nebo, činilo, ali i da jeste tamo tako kako ministar tvrdi da jeste, šta bi ovaj detalj iz njegovog porodičnog života trebalo da nam znači?

Jedna od mrskih i mučnih stvari koje trpi podanik u tiraniji je i to što mora da sluša tiraninove dosetke, kod nas se stvar pogoršava jer i pripadnici svite smatraju da imaju pravo da nas obasipaju svojim humorom, privlači ih baš ono što im su im priroda, evolucija i genetika uskratile, tako da čak i Vulin svoju nemerljivu osionost pokušava da prožme duhom, rad je, siromah, i on da se izražava slikovito i kroz pošalice.

Dobrih desetak dana šef države držao se otmeno iznad smoga koji je prekrio varoš prestonu, tek pre neki dan se zagađenju blagoizvoleo izjasniti i vseznaika, koji je stalno i mirođija i čorba, razapinju ga, što reče Borhes, a on mora bit i krst i čavli, koji zna da će ubica sa borčanskog nasipa biti poznat u ponedeljak, koji zna kojem fudbaleru treba reći “sine, daj im gol”, koji se meša u brakorazvodnu parnicu i takoreći samoinicijatino vraća čeljad majci, prethodno dodeljenu slavnom ocu, čovek koji poklanja traktor, koji novac prikupljen od lumpenproletarijata, izumiruće seljačije i penzionerstva poklanja “Zvezdi”, “Partizanu”, vaterpolistima, Republici Srpskoj, koji ne da Lončara i Batu, koji metodom znalačkog kuckanja prstima proverava kakvoću tek prispelog helikoptera, kao da bira bostan, koji divani kineski – udostojio se kazati koju i o dosadnom zagađenju, pojavi koja ide pod ruku sa porastom životnog standarda, o kojem smo stalno malograđanski i potrošački sanjali, a predsednik nam ga je priuštio, i sad, kad se od tog boljeg života svi pomalo gušimo i nakašljavamo – šta država tu može!

Predsedniku njegovi nemnogobrojni neobožavaoci spočitavaju da se odrodio, da je izgubio svaki dodir sa suvišnim ljudima, a to smo svi mi koji ne pripadamo vladajućoj kasti, ali nisu u pravu: predsednik svakog dana broji koliko se putnika nalazi u automobilima koje njegovo vozilo pod pratnjom pretiče ili sa kojima se mimoilazi: u kolima se mahom nalazi samo po jedna osoba, tek u četvoro od ko zna koliko stotina opaženih kola predsednik je uočio jednog ili više saputnika! Šta da radim, gospodine predsedniče, kad nemam šofera, nego se, kad moram, vozim samcijat sam, sam pju, sam guljaju! Ne bi li kamere kojih već imamo na hiljade mogle da snimaju nas rastrošne zagađivače, vozače-samce, pa kad bismo bili udareni po tom našem sebičnjačkom džepu zbog bezobzirne vožnje, još kako bismo pazili kad ćemo sesti za volan, i da li ćemo u štetočinsku akciju da krenemo sami, ili ćemo voziti barem još jednog komšiju, stopera ili ukućanina! Mogla bi se štaviše pojaviti nova profesija: za razumnu nadoknadu vozim se sa pojedincima koji nemaju koga da povezu, kad stignem na njihovo odredište, uočim novog zagađivača i sednem u njegov auto…

Predsednik ipak zna da pauperizovano stanovništvo izdržava silesiju naprednjaka i socijalista da ovi štite takozvanu životnu sredinu i krajeve, pa se, kad više nije bilo srpski ćutati, obratio svojoj desnoj ruci, predsednici Vlade, i prvo što ju je pitao beše, kako sam svedoči: “Jel ti živ ministar za životnu sredinu?!” Brnabić, srećom, nije rekla: “Uh, predsedniče, maločas je baš on preminuo, prva neposredna žrtva zagađenja, i htela sam najpre vama da javim, pre nego tabloidima, ili da sačekamo sa tim, meni se ovo čini isuviše metaforičnim…” Ali, živ je Trivan, umro nije, izdeklamovao je nekoliko opštih mesta iz svoje činovničke riznice, a predsednik je zagađenje iskoristio da nanovo prozbori o svojoj najmilijoj temi tj. o sebi, krivili smo ga, reče, za kišu, za sušu (ja nisam, op. aut.), baš ga zanima hoće li biti kriv i za zagađenost vazduha!

Pa naravno da ste krivi, gospodine predsedniče, veoma ste krivi kad rđavo gazdujete! Čitam da je petsto miliona evra koje je država iscedila iz stanovništva da bi brinula o ekologiji nenamenski potrošeno, ali neka neka državina služba volšebno dokaže i da je namenski potrošeno, to znači da nam za zaštitu sredine treba još novca, i onaj ko upravo bandoglavo ponavlja da će mi napraviti Nacionalni stadion, ko se naoružava kao da je rat naša jedina budućnost, ko će odobrovoljiti zajapurene taksiste sa desetak hiljada evra po taksističkoj glavi, ko je već onoliko odobrovoljio večite rivale, ko hoće da me zaseni polugodišnjom novogodišnjom rasvetom, ko hiljade pristalica zapošljava u nepotrebnoj i besposlenoj komunalnoj policiji – meni koji bih naprosto da dišem dok mi ne istekne rok trajanja (makar bio i ja viđen kroz neprozirna predsednička stakla kako sam jezdim u vozilu kakvo jedino mogu da imam), meni radi o glavi.

U tome dakako nema ničeg ličnog, jer, daleko sam isuviše od prestola, delić sam planktona koji Vi samo na tren opazite dok ste na mostu, ugledate ga, znate da će ga voda odneti i zaboravite ga, jer niste Vi ministar za plankton, Vi se bavite samo onim što je monumentalno, kako i priliči jednome faraonu.