Zemlja otvorenog srca #Retrovizor

Dobrodošli u zemlju korone! Pod ovim sloganom Srbija otvara granice za sve ljude dobre volje, rade da glasaju u starom kraju, ali i za turiste željne srpskih znamenitosti i srpskih đakonija, potonje je je samo svetska zaraza mogla nakratko da odvoji od buduće što bi novinari kazali turističke Meke. Naša se bleda mati taman osvestila kao turistička lepotica, naša vrhuška već nekoliko godina ruši i preuređuje Beograd tako da turistima bude lepo, domaći živalj neka vidi šta će (pešačke zone najveće na svetu nisu neka radost za nemlade Beograđane koji se sa mukom penju i u trolejbus, ali turisti vole prostor!), kad ti kleta korona zadade mučki udarac našoj najdražoj privrednoj grani pod upravleniem besmrtnoga Rasima, e, toj nepravdi i šteti međutim danas dolazi kraj!

Na predlog božanske Struke otelotvorene u Kriznom štabu, Srbija otvara svoje granice ne pitajući nijednog putnika odakle dolazi i da nije možda utekao iz kakvog tuđinskog leprozorijuma, koronozorija. Ko god ima smelosti da dođe u Srbiju, zemlju koja hrabro sklanja svaku branu zarazi, dobrodošao je, i imaće veći izbor nego njegove kolege-turisti kad navale u julu da pune srpske hotele, restorane, muzeje i šoping-centre. Navali narode! Pre pet minuta slušali smo predsednikove morbidne metafore o grobljima, gde ćemo biti maltene sahranjivani uspravno, sad odjednom nema opasnosti, radujmo se svi izborima koji su i vesnik i uzrok našeg naprasnog ozdravljenja!

Krizni štab je predložio Vladi da se mane zabrana, testiranja, karantinisanja, dangube i troškova, te da jednostavno pusti svakog ko se zaželeo Srbije da uđe u nju kao da klete korone nije nikad ni bilo!

Revolucionarna ideja rođena na Kriznom štabu bila je na Vladi razmotrena i oberučke prihvaćena u četvrtak, 21. maja, a ja se, čekajući verdikt, još pitao hoće li brnabićevci izručiti čuđenju i podsmehu predlog Kriznog štaba. Zamislite revolt sviju ministara, na čelu sa Rasimom, koji izjavljuje da će, iako je otac srpskog turizma, radije pisati tekstove za estradu i saradjivati sa kompozitorom Dinkićem nego što će pogaziti Hipokratovu zakletvu, koju je položio doduše iz drugog cuga – pa zar da se nakon svega što smo preživeli, i to ne svi, odreknemo svake predostrožnosti!?

Da Vlada želi ukidanje sviju sanitarnih mera na granici, jer su joj dobrobit i dobro raspoloženje vladara na prvom mestu, ne bih se čudio, ali da lekari predlažu ovu bekrijsku i nehajničku meru, to je iznenađujuće, čak i od naše Struke, očarane što je u blizini premijerke i predsednika, oduševljene već i time što je na televiziji, i što je njihova doktorska sada ravna slavi Lepe Brene, Đokovića, Ace Lukasa i Mikija iz Kupinova.

Članovi Štaba predosetili su kakav bi predlog Vlada (u daljem tekstu: Nestruka) volela da dobije od Struke? Primili su otvorenu narudžbinu vlasti, ili su ispravno razumeli duh vremena? Bilo kako bilo, izložili su stanovništvo opasnosti još ne znamo kolikoj, ali kolika god šteta bude bila, pokazaće se post festum, kad trijumfalni predsednikovi izbori budu gotovi, i onda ćemo, zašto ne, imati Vanredno stanje II, a možda će biti i više nastavaka, kao što se već radi sa filmovima koji pune bioskope.

Dosad sam smatrao da mi predsednik Republike čini život ružnijim nego što bi mi život čak i u ovom mom uzrastu bio, sad bih rekao da je ljudske živote spreman i da ugrozi samo da bi na brzu brzinu produžio svoje samodržavlje. Veliki pobornik takmičenja, pobeđivanja, šampionstva i rekorda, žudi za još jednim trijumfom, ali za razliku od na primer Federera, Nadala, Đokovića, koji će moći da se ogledaju tek kad njihovo udruženje odobri takmičenje na turnirima, i kad zemlje domaćini to budu dopustile, naš prvak je sam svoja UEFA, FIFA, sam je svoj ATP i MOK, sam je svoja Svetska zdravstvena organizacija, sam je sebi odredio slobodu da se takmiči i da na svom ličnom Vimbldonu uzme još jednu titulu, i fanatika, gle, razumem bolje nego vajnu Struku koja mu se dobrovoljno stavila na puno i neograničeno raspolaganje!

Slavni lekari dolaze umorni kući, skidaju maske i govore svojima: “Sarapa je još simpatičniji uživo!”, “Marić kad je sa mnom znaš kako se prodobri, ni traga od njegovog primitivnog nihilizma, pre korone bilo mu je najvažnije da napravi dosetku kojoj se sam najduže kliberi, sa mnom je baš prijatan, zvao me opet da gostujem preksutra, prihvatio sam, ko ne bi!”, treći će braćnoj družici: “Tek sad sam shvatio koliko je RTS otvoren i koristan! Toliko su me lepo primili, dobro je što imamo ono vraćanje sedamdeset dva sata, da me pogledamo zajedno?” Četvrti će: “Pozdravio te mnogo Đuka, ne zna naravno tvoje ime, ali mi je rekao da pozdravim kući, i dao mi je jednu baklju za uspomenu…”

Svaki dan čujem da su se pripadnici Struke prodali, a ja mislim da se nisu čak ni prodali, nego su se poklonili, naklonili su se do zemljice čarne samodršcu i njegovoj marioneti, poklonili su sebe i svoj ugled da bi uživali u čarobnom svetu poznatosti, jesu i pre zaraze bili poznati u svojim bolnicama, institutima, kliničkim centrima, bili su poznati i na kongresima i konferencijama, gde su bivali lepo primljeni njihovi stručni radovi, ali im se sva ta slava odjednom pokazala kao lokalna, ili esnafska, prava opijenost počinje tek u sakralnim zdanjima Vlade, u blizini dva viša bića, i u televizijskom studiju. Diriljivo i je i tugaljvio kad pametni, vredni i visokoobrazovani ljudi ne mogu da odole toj vrsti slave koja nije ni slava, i koju ja uporno zovem poznatost, zaista, zašto je nekom doktoru stalo da bude poznat kao Sarapa?