Zemlja smeha i zaborava #Retrovizor

Znam da sam ovo već jednom napisao, ali možda nisam dopro do najudaljenijih delova planete gde se srpski zbori, pa evo, ponavljam: jedna od muka u despotiji je što moraš da slušaš kako se despot šali, kako je duhovit, kako je dovitljiv i zabavan. Ako ga slušaš uživo moraš da se nasmešiš ili nasmeješ, ali ne preterano: kao i svaki drugi šeret i despot motri jesi li pravilno razumeo i ocenio njegovu novu šalu, stoga se nemoj presamititi od smeha kao da te je prvi put iznenadio svojim humorom; ako te despot svojim dosetkama zlostavlja u tvojoj kući, a sva sredstva informisanja te stalno obasipaju novim gradivom – kao nedavno, kad se šalio na račun virusa koji beži kao đavo od krsta ako njegov potencijalni domaćin popije čašicu šljivovice – u nešto si lakšoj situaciji, možeš da kažeš kako ti pada despotova žovijalnost, premda ne znaš ni za ukućane pouzdano da li će ti neko od njih jednog lepog dana odbrusiti: “On barem nešto radi!”. Ova posve besmislena rečenica zloslutno je pala među hiljadama prijatelja, bračnih drugova i krvnih srodnika, izgovorena je svaki put kao aksiom, tako da u despotiji ni od nje ni od despotovih pošalica ne možeš nigde biti zaštićen, jer kao što sve drži u svojim rukama i u svojoj glavi, tako svevladalac svojom mišlju, kakva je da je, prodire u kak se novinarski veli svaku poru društva koje mu je na punom pantokratorskom raspolaganju.

Da bi stvar bila gora, po moju neznatnost i po građane meni slične, sve što vladar čini, ponavljaju njegovi vazali, i oni se, blagonadahnuti duhom Gospodara, šale u okv. svojih mogućnosti, svak na svome lenu, pulmolog se ruga svima koji su se uzortirali pred korona virusom: zar narod koji je preživeo bombardovanje da se boji virusa najsmešnijeg u istoriji!? Koliko grešaka u jednoj jedinoj razmetljivoj rečenici! Najpre: nisu, na žalost, svi građani Srbije preživeli bombardovanje, već prva premisa, osim što je neprikladna, nije ni istinita! Dalje: mi koji smo nadživeli bombardovanje nismo time stekli otpornost na virus. Hrabrec je glasao protiv nabavljanja maski, verovatno kao i faraon drži da je Nacionalni stadion prava mera naše veličine, dok su maske znak domorodačke neprosvećenosti i nama nepriličnog kukavičluka! Ali prećutkujem govornikove što bi Vuk rekao đeneralije, jer vidim da je sve ovo izdeklamovao nakon susreta sa rodonačelnikom žanra (hvalisanja, razmetljivosti, samosažaljevanja i osionosti), Pinki je bio mlađi nego plućni doktor kad je video Tita, pa opet, koliko se sećam, nije nakon tog paranormalnog iskustva izustio ništa sablažnjivo, niti je mislio da i on mora imati uzrečicu: majku im božiju imperijaljističku…

Oponašanje Vođe nije ograničeno na sektor šegačenja, Vulina je tužio meni dosad nepoznati njegov potčinjeni, član Stranke, da sud ustanovi je li ministar odbrane koga prisluškivao, ili ima natprirodne moći za koje ne može, ako su mu urođene, biti ni prekršajno gonjen.

Napredni Vučević je povukao advokatsku nogu optuživši Neoptuživog i brata potonjeg za povezanost sa jednom nebogougodnom plantažom, sad se isto to događa Vulinu: aparatčici tobože tužakaju svoje (i naše, naravno) nadređene, i čekaju da drugi aparatčici, koji su se prilagodili životu u arealu Tužilaštva i Suda, izdaju što pre besplatnu indulgenciju: te nepristrasne, pravedne sudske oproštajnice biće otkucane u razumnom roku i služiće optuženima kao nesporna svedodžba o svekolikoj ćudorednoj neupitnosti.

Predsednica Vlade je od svih dramskih tehnika i stanja kojima barata i kojima se naslađuje Gospodar odabrala sarkazam, i srlja iz jednog skeča odmah u naredni, ministar zdravlja bi da potpuno uđe u retoriku, mimiku, intonaciju, gestikulaciju svog idola: zna li da ima ljudsko pravo na periku koja bi mogla biti identična sa predsednikovom frizurom?

Jutka nam je postao zatočenik lepe književnosti, ali kao što nije imao mere kad je bila u pitanju požuda na poslu, tako i sad ne može da se nasiti knjiga, kupio je ne znam koliko hiljada Šešeljevih knjigolikih proizvoda, i stvorio biblioteku bez premca, ne samo kod nas, nego i u mnogo razvijenijim zemljama. Blagodarni autor je čitaoca koji ima tako istančan ukus i koji ne škrtari da se biserima duha opskrbi za vjeki vjekov, učlanio u svoju stranku i namenio mu blistavu poslaničku budućnost.

Naš siroti Ustav, koji nema nikog osim nas (koji pa nismo u Ustavnom sudu), opet je zgažen. To se desi svaki put kad vladar ili neko od plemstva slavodobitno izjavi da će biti izgrađeno toliko i toliko stanova za pripadnike službe bezbednosti, vojske i policije. Time je svaki put svaki civil doveden u neravnopravan, pa i u neprijatan položaj. Danas sam, međutim, u istoimenom dnevniku pročitao reči ministarke građevinarstva da će država, možda, jednog lepog dana, i ako za to bude mogućnosti, graditi stanove i za profesore i za doktore! Izuzetno humana i pravdoljubiva ideja! Ispred imena ministarke Mihajlović piše prof. dr Zorana, što će reći da bi i sama mogla dobiti od države stan, ili dva, ključeve bi si samouroučila na skromnoj svečanosti podno kakvog vijadukta koji se upravo dovršava.