Živi muški
Malo sam zakasnio da kažem i ja koju o žudnji koja je spopala potpredsednika SPS-a, ali ispovest nikad ne zastareva: kad god se nađe u blizini jedne građanke, inače uvažene članice vladajuće partije, potpredsednika prožme i obuzme požuda kojoj, doduše, nije dao oduška, osim što ju je obznanio urbi et orbi, predmet ove mračne i neuslišene želje nadahnuo je Marković Predraga da nauči slovački, ako sam ga dobro razumeo, u Kovačici se Slovacima obratio na jeziku njihovih otaca, očekujući da to bude zapaženo i pohvaljeno, ali su i javnost i njegova erotska miljenica prešli ćutke preko ovog lingvističkog podviga, doklen je potpredsednikova iznenađujuća iskrenost glede erotskih preferenci naišla, kako gde, na porugu ili na osudu.
Miljenik umalo ne rekoh crno-bele publike, koja je nesmiljeno uživala u jednom od prvih jugoslovenskih kvizova, vseznaika Marković Predrag, izrastao je u povijesničara i rodoljupca isto tako prve kategorije, o Draži uvek ima lepu reč, a učlanio se u partizansku partiju, pravnu naslednicu KPJ, gde je odmah postavljen za doglavnika; kao član olimpijskog plemena zagledao se u pripadnicu danas protivničke partije, te ga otuda možemo zvati kontroverznim.
Zašto uopšte pominjem puku raskukurikanost građanina koji nije još ni došao na vlast? Dačiću se Kontroverzni samo stavio na raspolaganje, ali, gle, već njime uveliko vitla isti hormon koji je nadahnuo ministra odbrane da bude duhovit – hormon razmetljivosti. Čim si u blizini velikana, pomišljaš da je i tvoj do juče neupadljivi život lishnogo cheloveka izuzetno interesantan te da bi bilo grehota ne predočiti ga narodnim masama, potpredsednik SPS-a pohvalio se da je heteroseksualan (ili barem biseksualan, možda će ga uzbuditi i neki muški pripadnik SNS-a, bumo videli), i smatrao je umesnim da javnost na očiglednom primeru izvesti kakvo je ženskinje po njegovom istoričarskom ukusu! Dosta o njemu, što reče Vuk Drašković o Miloševiću, i previše je dobio pažnje!
Propustio sam istorijski trenutak kad je predsednik Republike raspisao izbore, uhvatio sam samo poslednje taktove, zvučalo je kao da nam izjavljuje saučešće, umesto da budi nadu u bolje sutra, međutim sam docnije shvatio da će vo vremja kampanje Nikoliću Tomislave biti emotivno uz Srpsku naprednu stranku, sa čijeg je dičnog čela bio blagovremeno abdicirao ne bi li što nepristrasnije bdeo nad javnim interesom, a sad zbog izbora otkazao posetu Sarajevu! Pa nisu ovo predsednički izbori, kakav danonoćni zadatak u izbornoj trci ima šef države?! Toma je kao kakav fudbalski sudija koji je radnim danima nepotkupljiv i nepristrasan, ali strasno navija za jedan klub, a kako i ne bi navijao kad je to njegov klub?!
Predsednik obožava patrijarhe, da ne kažem patrijarhat, od ruskog patrijarha dobio je orden zasluga za pravoslavnost, tako nekako, a doneće nam iz Rusije četiri miliona pravoslavnih evra za Hram Sv. Save, ostalim ravnopravnim verama i crkvama doneće novac kad bude posetio neku zemlju gde su vernici mahom katolici, muslimani, protestanti, Jehovini svedoci etc.
Ne znam da li sve fotografije ruskog patrijarha pripadaju ruskoj crkvi, ali svaka fotka patrijarha nashego Irineia pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, to sam nedavno ugledao samo kao naslov doduše, nisam imao srca da se udubim u ovaj teološko-svojinski problem, ali šta sa slikama na kojima su ovekovečeni patrijarh i njegov najmiliji sabesednik rab Tomislav? Da se prave po dve kopije, jedna ide u Sinod, druga u Maršalat tj. u Predsedništvo?! Šta li znači da fotografije Njegove svetosti pripadaju Sv. Materi? Da se mora tražiti odobrenje vlasnika, ili da mu se za svaki od bezbroj otisaka patrijarhovog lika Crkvi ili modelu mora platiti?
Donedavno sam mislio da će Petra Lukovića i njegove e-novine ubiti prejaka reč (premda je prema premijeru portal postao odveć blagonaklon, blago rečeno, sad to više nije važno, ali meni jeste bilo važno), kad, ubiše ga prejake fotografije. Patrijarha?! Ne, za divno čudo, na nekim od zlokobnih likovnih dela bili su političari, na nekima samo sneg, ali dela nisu bila potpisana, što je danas jedan od najvećih zločina ne samo u čarobnom svetu medija, nego uopšte, pod vascelim nebom serbskim. Nepotpisane slike izazivaju u dušama fotografa bol za čije su uminuće potrebne stotine i hiljade evra, zakon štiti paćenike, čak i ako pet godina nisu pisnuli o tome koliko stradaju, nisu nijednom pozvali redakciju i nisu zamolili da se uz fotografiju doda potpis, mogli su kao autori tražiti i da se objavljivanje njihovog rada kao ilustracije i plati, ni to nisu učinili. Odšteta za nepotpisane slike nova je privredna grana u Srbiji, od nje žive, sve bolje i bolje, desetine i desetine fotografa, a procvetao je i posao advokata, lovaca na uredničke preskupe uredničke propuste; odštete zbog nepotpisanosti daleko nadmašuju honorare koje su fotoreporteri dobili od poslodavaca, novo zanimanje ili bar nova sportska zanimacija, unosnija kudikamo od sportske prognoze, jeste iskopavanje nepotpisanih slika u bespućima interneta, svedoci smo prave foto groznice, sudovi rade kao singerice, kroje, šiju i šalju presude u roku od pet dana, na radost poslenika kamere i njihovih milih advokata.
Grublji nesklad između štete i obeštećenja nisam u svom, sad već ne više ni tako kratkom veku, video: škljocneš aparatom, čak više i ne razvijaš film, ne nosiš ga u redakciju, pritisneš „send“ i završio si, prodaš tu sliku nekom, a kroz četiri godine te pozove neka dobra duša, dobar dan, ja sam advokat taj i taj, prosvetli te ta dušica i posavetuje svetosavski koga da tužiš i koliko da ga odereš, jer nije odštampao tvoje ime! I gle, naprasno ti stiže silesija novca, zarađuješ odjednom mnogo više nego dok je sve bilo po zakonu tj. kad ti je prvobitni poslodavac jednokratno platio po dogovoru i po ubogom komadu.
Lično nemam ambiciju da portretišem patrijarha te mi je ravno do lažne države bi li moje delo nebeskim automatizmom pripalo Crkvi („Mona Liza“ pripada Mona Lizi, nipošto Da Vinčiju, Luvru i sl), ali šta bih ja da sam na velikodostojnikovom svetom mestu: bih li uopšte ikome pozirao znajući da će moje lice i brada izazvati razdor, raskol i sudski proces?
Selfi je zakon, neka Njegova svetost sama sebe slika i neka šeruje mini ikone članovima Sinoda, sinođanima, da ne bi mediji plaćali odštetu i svojoj rođenoj crkvi.
