Život. Brži, jači, bolji! #Retrovizor

Pustili smo most niz vodu, ako se tako može reći: jutros sam otišao da ga sa drugim telima branim od kletih buldožera, pročitao sam poziv da ko god može dođe u osam ujutro na Železnički most, osuđen na smrt, pisalo je doista da ponesemo zastave. Nikad nisam kupio zastavu, niti sam video izlog gde se ovo državino znamenje kupuje, ali sam goloruk, bez parola, bez zastave, bez hladnog oružja, otišao na most: na starobeogradskoj obali nekolicina građana dežura, stigao sam u pola devet, nema nikoga, ne treba mi arhiv javnih skupova da me prebroji. Odem do sredine mosta, okrenem leđa Beogradu na vodi, pozdravim se sa Kalemegdanom, Sabornom crkvom i celim Beogradom u koji sam došao pre više od pola veka, vozom do Dunav-stanice čija je propast nagovestila sudbinu glavne stanice.

Od još postojeće, unutra uveliko propale i ispražnjene zgrade Železničke stanice pa do istoimenog mosta poređane su kulise koje ne samo što zaklanjaju ruševine, nego i odaju radosnu počast životu kakav nas sve čeka, to je pano do panoa, sa prizorima srećnih građana, dece, omladine, zelenila koje se po lepoti nadmeće sa novim zgradama, tu su silna šetališta, sportski tereni, parkovi, pešačke zone, ne zna se je li ovekovečeni dan radni ili neradni, Srbadija, prezadovoljna i prebezbrižna špacira u svim pravcima preko trgova, platoa, betonskih površi garniranih krasnim rastinjem, lepo naravno obučena i na svaki način očito zbrinuta, plačite Jehovini svedoci, vaša brošura koja veliča miran i skladan život, na kojoj je letnje podne, sa šumovitim brežuljkom gde lav mirno spava pored jagnjeta, kome instinkt samoodržanja ič ne treba… Život viđen očima režimskih fotografa šije vas za tri koplja, dobro, kopalja na verskim brošurama i nema, jer nema ni potrebe za krvoprolićem, ali je foto-sekcija SNS-a nadmašila sebe, ne smem ni da računam koliko je radnih dana i koliko je rolni umalo ne rekoh filma moralo otići da se životu u budućem Beogradu napravi tako sveobuhvatan hvalospev, plači i ti, Potemkine, ti si pravio samo fasade zgrada, ovde imamo i zgrade u tri dimenzije, i terase cveća pune, i cvetne rundele, drugo, ili najvažnije, na svim slikama su ljudi, naše najveće i dan-danas bogatstvo, svi zdravi i čili, jedni u žurbi zbog posla koji mnogo obećava, drugi u zasluženoj dokolici, obasjani suncem koje niti žeže kao letos, niti je zubato zimsko sunce, u viziji naših vlasnika Beograd će biti stalno na blagoslovenoj razmeđi proleća i leta, ali se komesar ove ulične giga-izložbe nije oslonio samo na umeće fotografa, nego je rajske premda ovozemaljske gradske prizore upotpunio rečima iz ne znam čijeg pera, možda nekoga ko je ranije pisao za etikete na vinima, ili nekoga ko je završio Akademiju lepih govorancija koju je osnovala i koju svojim sredstvima finansira vladajuća partija: protkani bujnim zelenilom rasprostiru se trgovi i ulice gde se susreću udobnost urbanog življenja i prvobitna a večita ljubav prema prirodi, tako nekako, nisam uspeo da zapamtim baš od reči do reči, pa ima, na nekoliko mesta, o lepoti živovanja nadomak Savamale, istorijskog i arhitektonskog spomenika prethodnog Beograda, da, tako piše, nemojte da ovo vidi onaj koji žali što nije lično, usred bela dana, bagerom, za čiju vožnju i upotrebu nije kvalifikovan, porušio ruglo, udžerice, i prirodna staništa pacova, guja i akrepa, kako li je izgledalo kad je nama nepoznati poslenik pisane reči doneo naručeni uradak partijskoom referentu za ulične reklame: „Prožeti bujnim zelenilom! Pa to je poezija, ovo je za nacionalnu čitanku, a ne da preko ovakvih reči pada kiša, pa i prašina sa gradilišta, a, opet, će slikaće to i turisti, pa će im kod kuće gugl prevesti to na kineski, japanski, beloruski…

U samom podnožju mosta je reklama za Beograd na vodi: u svetloplavom kompletu, svetloplavljem od reke, lepa kao nekadašnje stjuardese JAT-a sedi Beograđanka, ne drži mobilni mobilni nego gleda u daljinu, misli možda na svog dragog, koji će uskoro na odsluženje obavezn. vojn. roka, a usred njenog devojačkog vidika, kao kod Miloša Crnjanskog, upravo most koji je gradnonačelnik uzeo na zub: „Setim se kako beše lep, nad vodama dubokim nekim, kao Mesec beo, sa lukom tankim i mekim, jedan most.“

&

Ako most odleti moraće neko, u stilu Josifa Visarionoviča, koji je to u enciklopediji činio sa nestanutim generalima, da na reklami prebojadiše taj most i da to parče slike popuni jatima rečnih galevova i plavetnilom neba preko kojeg preleću „rafali“, gde se unatoč njihovoj enormnoj brzini jasno vide francuski instruktori i naši mladi oficiri tokom pokaznog zanimanja. Zašto da se ne vide jasno, kad se na svim megaplakatima vidi svaki prozor u novogradnji, svaka saksija i svaki dečiji ranac, vidi se devojčica iz predškolske grupe kako se u čistim patikicama propinje namerna da postigne trojku, da li na školskom košarkaškom igralištu ili na igralištu namenjenom svoj čeljadi u idiličnom novoizgrađenom kvartu, i nema u blizini nikakvog odraslog orijaša koji bi joj lupio rampu, kao što među stotinu kulisa nema nijedne gde bi bio oboren neoprezni biciklista, a kamoli neke gde bi padala ogromna nastrešnica.

Ne umem da govorim i pišem o užasu u Novom Sadu, ali ovo ću mislim umeti kažem: nismo sada imali dečaka kome se pomračio um, ovo je učinila država. Nehaj, korupcija, bezobzirnost, pohlepa, osornost, neznanje – neznanje da ne zaboravim – nesnosni su i jedno po jedno, ali ponekad ove odlike naše vrhuške požele da budu zajedno, da se više ne dele, nego da se sretnu, kao rođaci na nečijoj slavi, da se ujedine u nekom poduhvatu: i onda se deo zgrade stropošta, što se moglo desiti u tri ujutro, u noći vetrovitoj ili kišovitoj, kad pod nastrešnicom ne bi bio ni ubogi beskućnik! Država ne može biti odgovorna što se to desilo usred bela dana, i zaista, vladar je krivicu raspodelio na sve nas i razvukao ju je na poslednjih šezdeset godina, tako je, care, ako smo krivi svi, onda i niko nije kriv, ako su krive sve godine i godišnja doba u kojima nastrešnica nije pala, onda je nevažno ko je u dva navrata opravljao staničnu zgradu, poslednji put pre nekoliko meseci.

Drska je i opomena koju su novinari dobili, od svog volj. ministarstva, da ne zloupotrebljavaju tragediju, da je ne politizuju nego da ispolje pijetet prema žrtvama i prema ožalošćenima, gradonačelnik Novog Sada veli da nije vreme za raspredanje o ostavkama, samo svojim rečima, ali šampionka je opet Anuška: opoziciji je, reče, žao što nema i više nastradalih! Je li ovo primer zaključivanja po analogiji? Ako smo mi ovoliko bezosećajni, proračunati i bestidni, naši protivnici, koji su u svemu gori nego mi, zacelo nas nadmašuju i kad je morbidna proračunatost u pitanju, dakle, ako bi nama odgovaralo da je stradalo manje ljudi, njima bi na ruku išla tragedija većih razmera, jer bi onda naša tobožnja – kažem tobožnja, jer nje nema, te krivice, ni u jednom segmentu, ni u jednom momentu – ispala veća. Sistem je, gospodo iz opozicije, kao i 3. juna prošle godine funkcionisao, a nastrešnica se očito nije uklopila u sistem, pa je upravo zato i pala.

Foto: Screenshot/YouTube@SNSSrbija