Vladar i svi vlasteličići, divna vazalska stvorenja, zgranuti su nezahvalnošću kmetova koji su jedne subotnje večeri ulicama prestonice proneli vešala, ne prava, nego igračku vešala. Igračka-plačka; nema nikoga iz vladajuće klase ko taj varvarski simbol nije osudio, i moralno, i zakonski, iako je nosilac vešala možda hteo reći „dođe mi da se obesim, u kakvoj despotiji ja živim“, na hiljade drugih podanika koji nisu nosili vešala, niti se zna da li baš svi obožavaju taj rekvizit, bačeno je sa trona i iz blagoslovenog vladarovog okruženija prokletstvo: vi biste da vešate, nas, vaše dobrotvore, dok vam mi gradimo i otvaramo muzeje, poklanjamo vam Gondolu, delimo silne dukate dobroj podanici koja na turnirima skače u pesak za još veću slavu našu carevine…
I samo što se slegla fertutma oko vešala, eto ti podanika sa testerom, telali po vascelom carstvu viču da je reč o motornoj testeri, mada iz nje kao da viri kabel, što će da testera zahteva ukključenije u mrežu Svetog Epsa. Testeru je osudio i ban batajnički Vojislav I, motovna testeva je u gužvi opasnija od pištolja, zato je ban-vojvoda svojevremeno vadio revolver i vitlao njime, a nije poneo ni testeru ni blender kojim možeš nekome oko da isteraš, na golu testeru je bez oklopa, šlema i štita nasrnuo i sam vladar, kako i ne bi, kad je to najopasnije oružje za masovno uništenje, a bilo je uz nos portiru uneseno u oltar istine, u osveštane odaje istinoljubivog i stanovništvu posvećenog Vajnog servisa – svetogrđe i opasnost po tolike živote i društvenu svojinu! Bila je to prva testera u Aberdarevoj posle testere na kojoj je nekada svirao Pavle Minčić, ali ondašnja, nemotorna i neelektrična testera zacelo nije bila antidržavna, bila je unapred prijavljena, dobila je karticu na kojoj je pisalo POSETILAC, i odmah nakon snimanja vraćena je šumskom gazdinstvu od kojeg ju je rekviziter i pozajmio, a ovo sad je bila testera žedna krvi, možda i presečenih ekstremiteta, pa zašto ne i samog glavenogrudnog dela nekog od poslenika istine.
Zaista, zašto su se svi toliko poplašili kad se proneo glas o motornoj testeri, koja je izgleda bila na struju, i koja je na protest ponesena kao satirični rekvizit, kao gorki podsetnik na bespravnu seču po Kalemeganu? Zar su Bujoševićevi kmetovi zaista mislili da će neko nasrnuti na njih čim nađe slobodan utikač?! Ili su mislili da će nasilnici početi da testerišu monitore, kojom prilikom bi i sami mogli nastradati od strujnog udara?!
Dragan Bujošević / Foto: Fonet, Nenad Đorđević
Ali ako smo se nekoliko meseci pitali šta bi generalnog direktora zvanog Bujke moglo izmamiti iz njegovog nezamislivog skrovišta, koja bi ga sila privolela da prekrši zavet ćutanja i da prozbori koju o teškim optužbama kojima ga demonstranti mesecima obasipaju (da drži stranu tiraniji), sad se pokazalo da ćutljivi monah nije otporan na testeru, bila ova na oktanski ili električni pogon! Zamislivši kako mu ponad čekrkli čelenke zvrji zluslutni lanac testere, obratio se iste noći naciji, i prosvetlio je da su protesti izgubili legitimet jer su nasilnici nasrnuli na svetinju i zvezdu vodilju RTS-a, a to je samostalno i nezavisno uređivanje takozvanog programa! Pa zar je bilo samostalno, zar je bilo nezavisno, zar bi nepozvani gosti banuli na jedno tako krasno mesto, gde istina najradije obitava i odakle radosna odlazi u svako ubogo domaćinstvo?!
Mene da su skleptali milicija i sudija za prekršaje zbog testere, kazao bih da sam je poneo jer se protivim vešalima: ako vidim vešala na Platou, ima da ih istesterišem i da ih tako usitnjena i neupotrebljiva za izvršenje smrtne kazne poklonim nekome ko ima kamin ili smederevac.
Predsednik Republike ispoljio je svetosavsko i delijsko milosrđe, pomilovao je sve prestupnike, prepustivši jedino dvojac sa testerom sili i nemilosti zakona, u pravu je, zašto su bili u tandemu?! Kao mitraljezac i njegov pomoćnik: jedan nišani i puca, drugi drži redenik, ovde jedan traži slobodan utikač i izvlači kabel iz utrobe testere, kao iz usisivača, a ovaj glavni testeriše šta stigne, miksetu, monitor, ili neprijateljsku novinarsku živu silu…
Šef države može za Dvadeset deveti novembar ili sada za Sretenje da pomiluje osuđenike koji su lepo već odrobijali i prodobrili se u okviru svojih mogućnosti, to znam, ali sad vidim da pomilovani mogu biti i sitni prestupnici, oni koje sudija za prekršaje šalje u Padinsku Skelu, tako na Pinku, ili kod Marića, ili kod iz zimskog sna probuđenog Bujketa mogu očekivati i ovakvu vest iz vladarskog žitija: „Predsednik Aleksandar Vučić danas u podne abolirao je maloletnika uhvaćenog da džepari u dvadesetšestici, oduzeti novčanik predsednik je potom lično odneo samohranoj penzionerki koja mu je poklonila goblen sa njegovim likom…“
Aleksandar Vučić / Foto: Fonet, Aleksandar Levajković
Predsednik nam pokazuje raznovrsnost svog bića: ja kad sam dobar dobar sam, i takav sam prema svima koji me vole, ili koji mi se makar pokoravaju, doklen za ostale, koji bi da vešaju i da testerišu, očekujem od nezavisnog sudstva što okrutniju, ups, što pravedniju kaznu.
Da. Predsednica Vlade veli; „Ne vidi da su protesti uzdrmali režim“, a to veli jer zna da ništa nije onakvo kakvo jeste, nego je sve onako kako izgleda, sve je onakvo i onako kakvim ga državni prikazivači prikažu. Svim pripadnicima kamarile zajednička je briga kakva će slika o nama otići u svet, doklen ih to kako je nama srdačno ne in-te-re-su-je. E, do premijerke i stiže slika koju joj šalju bujoševićevci i mitrovićevci, da je njen gazda voljeniji nego ikad, da se Srbija svakog minuta izgrađuje, doziđuje i prolepšava, a vlast da nepogrešivo pogađa šta stanovništvo želi, koliko spomenika Nemanjićima, koliko grobnih mesta mora biti u pripravnosti za velikane koji ipak nisu besmrtni…
Zaista, kako blagodarnu i savesnu oligarhiju mi imamo, evo samo što je skočila u pesak, nije stigla ni da kaže hop, dobila je prvakinja dvadeset hiljada evra, a njezin trener isto toliko, i uzalud ja popujem da je sport luksuz, a vrhunski sport da je vrhunski luksuz, naučno sam, pre odlaska u nenacionalnu penziju, dokazao da je sport čedo dokolice, razbibriga neradničke klase, kao što su turniri razbijali čamotinju feudalaca koji nisu baš stalno mogli da idu u lov, nego su morali malko i da posede na tribinama, i da se, uzimajući kandirano voće sa srebrnog pladnja, klade ko će koga proburaziti na ledini zvanoj mejdan. Na ono što vlast smatra veličanstvenim, na ono što svedoči o nadmoći naših šampiona, troši ona nemilice i nesrazmerno mnogo dukata, dok naša kuća neću reći baš gori, ali prokišnjava.
