Zlatni Palma #Retrovizor

Ura! Dobili smo Zakon o eksproprijaciji, eh, da nam je potrajala Savamala, pa da je država sad sruši, u slavu zakona i napretka, ovako ispada da je išla (srljala, ako hoćete) ispred vremena, bilo bi joj srce puno kad bi mogla znati da je i ona, jadnica, pridonela da se praksa i zakon napokon dovedu u savršeni sklad, eh, da si poživela, zlosrećna sirotinjska četvrti, videla bi da će tvoju sudbinu ponoviti ko zna koliko kuća, njiva, vinograda, voćnjaka, letnjikovaca, od kojih će mnogi biti u stanju boljem nego što si bila, ali, sve što se bude našlo na putu napretka, moraće pred silom višnjom da se skrušeno pokloni. I još će bageristima ili dinamitašima, i onima koji ruše kuće ogromnom kuglom, a kojima će možda biti neprijatno, recitovati Miloša Crnjanskog: “Mnogo ćemo dobra učiniti smrću svojom”; mogu kuće za rušenje da dometnu i nešto rodoljubivo, na primer: “Nestajem sa ovog varljivog sveta, da bi umesto mene i na mome mestu koje sam tako dugo zapremala niklo nešto moderno i korisno za čitav srpski rod, nešto što će trajati sve do naredne eksproprijacije, koja nadam se neće kasniti.” 

Stanovništvo se, protivno svom svetonazoru zasnovanom na bestidnom pokoravanju, usprotivilo, gle, zakonu o prisilnom oduzimanju imovine – i to kad god se državi bude prohtelo (zar nas nije toliko puta neprijatno iznenadila, nije li nas reketirala na mnogo načina?) – a zakon je ipak rođen. Šefica predsednikovog obezbeđenja se, pošto je atentatorima sa svih meridijana uterala strah u njihove ubilačke kosti, prisetila da rukovodi i Vladom, pa je blagoizjavila, ne bez izvesnog zadovoljstva, da je Rio Tinto već kupio sve kuće koje su na putu njegovog eksploatatorskog napretka, tako da Zakon o eksproprijaciji nije donesen radi Rio Tinta; meni to zvuči kao da bismo investitoru stoleća radosno darovali ovaj zakon, da mu je samo bio potreban. Nije znači zbog ovog Rio Tinta, nego zbog novih riotintova kojima još ne znamo ni imena, ni kako će da nas raubuju, zagade i unazade. 

Dobićemo metro kome su se usprotivili profesori Građevinskog fakulteta, ali imamo vlast koja ne sluša one koji su za metro merodavni, imamo državu koja ne sluša ono što joj stidljivo predlaže takozvani Krizni štab, imamo Javni servis koji drži stranu državi i Rio Tintu; televizije sa narodnom učestalošću tj. nacionalnom frekvencijom navijaju za kinesku buržoaziju koja se u Srbiji oseća bolje i komotnije nego u svojoj postojbini, sudbina vijetnamskih proletera, kao i naših uostalom, nimalo ih ne zanima, samo da se ide napred, bolje, brže, jače! 

Predsednik je obezbedio da ruski gas ne poskupi, i tim herojstvom natkrilio je milione poskupljenja koja se događaju na svakom bogovetnom rafu, tezgi, benzinskoj pumpi, laboratoriji, apoteci, skeneru, tehničkom pregledu i drugde, drži se kao da je tri debela sata zavrtao ruku džudisti Vladimiru Vladimiroviču, jer sami su bili, pošto naš predsednik govori ruski bolje od zvaničnog prevodioca, i ne mora prevodilac sve da čuje i sve da vidi, uglavnom  je domaćin prostenjao, osetivši da će pasti v obmorok: “Ladno, pust’ budet ta zhe samaia cena, tri mesiaca!”, budući košarkaški trener pojačao je torziju na džudistinom ručnom zglobu, pa bi u zapisnik, da je bio vođen, ušle ove reči: “Chto ia govoriu, eto vzdor, shest’ mesiacev, shest’!” 

• Uvek kad iz trgovačkih pregovora izađemo toliko zadovoljni, pomislim kako smo iskoristili prostodušnost naše braće; bilo da kupimo oružje, avione, rakete, uvek ispadne po našem, i krajnje povoljno po nas, a to sve ispašta ruskii rabochii, ruskii krest’ianin, jer svi ti ruski trgovački promašaji i njihova dobročinstva, koja su učestala otkako mi šaljemo genija za pregovore, moraju biti nauštrb Rusije, na štetu Rusije: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane! Nama je svanulo sa gasom, Rusima se smrklo sa cenom, koja je em niska i stara, em je zamrznuta do Dana pobede (po mojoj računici); nadam se, ipak, da je predsednik Putin ipak razmišljao malo i o svojima, a ne samo o Srbima, tako da ćemo mi Rusima dati nešto ispod cene (koja neće važiti za mrski zapad), ili ćemo moći na neki drugi način da se Rusiji odužimo. 

Sad kad imamo dovoljno gasa, predsednik očekuje da fertilno sposobni korisnici prionu na produženje vrste, nije se ponovio blistavi trenutak čovečanstva kad je predsednik zavapio da nam treba više novorođenčadi, jer, ako se nastavi po starom, neće imati ko da radi u fabrikama koje svečano otvara gde god se čovek okrene; sad je rekao da kao nacija nestajemo (ja se kad čujem ove biblijske reči skamenim, ne znam da li ću moći da nastavim ovaj tekst), takva nacija, a ona baš da nestane, da bi na njena vekovna ognjišta mirno ušetao tuđin, samo zato što ima brojno potomstvo, pa mu neće biti potreban ni Zakon o eksproprijaciji, ni blickrig, jer je rađanje uvećavao po naučnoj stopi od 2,14. Predsednik je posebno ohrabrio studente i studentkinje da slobodno začnu dete, iako su dali tek jedan ili dva kolokvijuma, dobiju li prinovu, koja će im, kao i drugima, biti plaćena, neće za njih važiti ispitni rokovi, polagaće kad njima bude bilo zgodno, kad bebi niknu prvi zubići, drugu godinu upisaće kad beba prohoda, a nepoloženi ispiti iz prethodne godine biće im svi preneti bez ikakve doplate, tako sam ja barem razumeo, i predlažem da predsednik bude odlikovan Zlatnim Palmom, jer se niko dosad nije ovoliko približio rodonačelniku i velikanu nataliteta, koji je kandidate za roditelje vodao po banjama i morima, čašćavao ih ako se zaljube i ako se na tom plaćenom romantičnom, ali svrhovitom putovanju zbliže toliko da spasu jagodinsku opštinu od nestanka. 

Da se razumemo, i ja volim decu, to je jedna od retkih stvari u kojima ne zaostajem za Lavom Nikolajevičem, ali za razliku od Palme i od kandidata za Zlatnog Palmu, ne mislim da deca imaju nacionalnu svrhu, da imaju državnu namenu, ne mislim da iko osim Prirode treba da se stara o naciji (ne mora zapravo ni Priroda da vodi računa o toj precenjenoj, uobraženoj skupini), držim da deca ne duguju ništa naciji, kao što ne duguju ništa klimatskoj zoni u kojoj su se rodila, pogotovo nemaju nikakav urođeni dug prema buržoaziji u čije su zlatno doba imala sreću da se rode; država je, naročito naša, ali i druge nisu cvećke, sklona da koristi svaki uzrast za cilj koji ona proglasi uzvišenim, vi mi, omladinci i sredovečnici, odgovarate da ratujem, vi, studentarijo, da rađate buduće vojnike, proletere i poreske obveznike, ako pak treba neko da se opljačka unutar zemlje, tu su penzioneri, ne mogu da marširaju peške u Strazbur, ne mogu da jurišaju na Dom Narodne skupštine i da odonud kradu umetničke slike i umetničke stolice, pa da to posle Maja Gojković godinama traži, moramo, dakle, rađati decu, da bi voljeni investitori imali koga da eksploatišu, pošto ovde dobiju placeve i novčanu nagradu što su Srbiju prepoznali kao zemlju velikih mogućnosti.

Deca mogu poslužiti u više svrhe i kao navijači, ako igra “Zvezda” mogu hiljade osnovaca da odmene slavne Delije, koje možda dežuraju pored ikone generala Mladića, pa gostujućim igračima klecaju kolena i tresu im se njihove istetovirane ruke kad čuju kako u Srbiji i deca navijaju i kako pevaju, iako im glas baš sada mutira, dočim iz Razgrada (što bi moglo biti novo ime Beograda) sa fudbalerima nije stigao konvoj bugarske dečurlije, da se nadvikuje ili potuče sa našima. 

Pozivanje i organizovano dovođenje školske dece na Marakanu ima neprocenjiv vaspitni značaj, mnogi od dečaka i devojčica sa tribina poželeće da postanu pravi, profesionalni navijači, a jedan od njih, koji će i studirati uz navijanje, kao što se Tomislav Nikolić školovao uz rad, postaće predsednik Republike.