Zločin koji ne zastareva #Retrovizor

Pravnim naslednicima stanova u širem centru Pariza, kao i potomcima komunara koji su se u proteklih sto pedeset godina iselili u unutrašnjost, policija još šalje kazne za prestuplenie njihovih predaka, koji su prilikom takozvane Pariske komune blokirali na više dana saobraćaj u prestonici i tako oštetili policiju i državu za više od deset miliona ondašnjih zlatnih franaka: onemogućavanje saobraćaja, pa bile to samo zaprege, kolica nosača, oštrača noževa i verglaša iz susedne Nemačke, zločin je koji ne zastareva, komunari su se zamerili stotinama politički ravnodušnih pešaka, više desetina magaza ostalo je bez svežih namirnica, samim tim i bez prometa, dva brata bakalina tužila su Komunu jer im je zbog blokade prokislo osamdeset litara mleka, jedna baka nije stigla na ručak kod ćerke jedinice, ne samo na ručak, nego ni uveče, sve do pada Komune, krajem maja 1871. godine.

Ministar policije, naše, izračunao je koliko miliona evra gubi njegovo preduzeće, zvano MUP, kad god se nezahvalno stanovništvo razmili po međunarodnom koridoru. Ne sumnjam u ministrovu matematiku, i zaista, čim je izračunao finansijske gubitke, ministar se bacio da ih nadoknadi, ljudima stižu preteća pisma od policije, plati kaznu što si tada i tada bio tu i tu, kako policija koju nismo videli zna ko je sve učestvovao u združenom zločinačkom poduhvatu protiv državine saradnje sa “Rio Tintom”, kako će cenjena murija na sudu dokazati da je građanin kršio zakon, kako kako, pa tako što ga je snimala, nekom od milion kamera koje joj je taj isti građanin kupio, da njeni ljudi ne moraju da zebu, da slušaju dobacivanja iz protivzakonito okupljene gomile, nego da na način dostojan ovog stoleća, na monitoru upare lice sa protesta sa licima koja punonadežno čame u policijskoj kartoteci zvanoj sada banka podataka! Neke su bundžije verovatno slikane i mobilnim telefonima koje su vešto koristili policajci u civilu, ja mislim građanin pravi selfi, još se smeši dok tobože samopozira, a on slika mene, koji se nisam setio ni da izađem na protest sa kacigom za motocikle, nego paradiram sa šubarom u kojoj sam se slikao za prošlu ličnu kartu!

Predsednik nevoljko priznaje da su mu upravo građani na auto-putu, na mostovima, kružnim tokovima i na ulicama u pedeset gradova skrenuli pažnju da nije baš sve cakum-pakum sa histeričnim i nepromišljenim, zapravo bezočnim i bezdušnim prodavanjem našeg novonanjušenog rudnog bogatstva; velikan se prenuo i bar nakratko presaldumio – odustao je od dva nakaradna zakona, a nismo morali, niti smo hteli, niti bi to bilo lepo, da ga ubijemo, kako nas je u svome doskorašnjem samozadovoljstvu sarkastično nagovarao (što je krivično delo: nagovarati nekoga da počini zločin, pa makar okrivljeni predlagao sebe kao metu i žrtvu); za predomišljenim predsednikom su se poveli dični narodni poslanici i premijerka, samo bi ministar policije da jednim potezom i oglobi nezadovoljnike, i da zaplaši i odvrati sve ostale od protesta.
Najelegantnije bi bilo napisati pismo predsedniku Republike i biranim rečima mu staviti do znanja da ako imamo litijuma, koji izgleda ima lepu budućnost, ne moramo odmah da ga načnemo, ne moramo navrat-nanos da ga, ne ostaviv ništa budućim naraštajima, prodamo ozloglašenim stranim buržujima, ne smemo toliko ljudi oterati iz njihovih kuća i njihovih zanimanja, o zagađenju da i ne govorimo; otmena bi bila i peticija, sa pola miliona potpisa, a koju bi adresat proučio sa dužnom pažnjom, ali mi živimo u zajednici gde se mišljenje i interesi prosečnog građanina nigde ne čuju i nigde ne bivaju uzeti u obzir, pa stoga moramo da se načinom pomalo da kažem i navijačkim obratimo nekadašnjem navijaču, budućem košarkaškom treneru i ocu Nacionalnog stadiona.

Eto zato nijedan građanin ne treba da plati kaznu, jer je na neposlušnost bio primoran, ne bi li gospodar, suočen sa hibrisom, ipak blagoizvoleo zainteresovati se: šta to građane, najpokornije na kugli zemaljskoj, preobraća u buntovnike koji nose čak i transparente i koji besplatno zebu ne znajući hoće li policija, potpomognuta službenim kriminalcima, ponoviti svoj herojski juriš iz jula prošle godine?

Srbija je velika tajna. Kad smo to ponavljali na časovima srpskog, nismo ni znali koliko ta naizgled proizvoljna, ili radije dežurna pesnička šklopocija ima u sebi istine: nijedan ugovor koji Vlada sklopi sa strancima nije dostupan podanicima, koliko košta i čiji je Beograd na vodi, kako sarađujemo sa strancima kad je reč o vazdušnom saobraćaju, šta mi već uveliko dugujemo “Rio Tintu”, nećemo moći tek tako da ih uvaljamo u katran i da ih posute guščijim perjem oteramo iz Srbije, mora da im pripada debelo obeštećenje za sve što su dosad preduzeli i potrošili, sve su to tajne, predsednik nam je jedino poverio kako je maestralno trgovao sa Rusima, siroti Sloveni, mada je i predsednik Sloven, ali vispreniji od istočnih Slovena, nesposobnih da zarade ili barem da od nas iskamče nešto u naturi, ili u budućnosti.

&

U domaji predsednik naizgled i napokon ispoljava malo razumevanja za čudake koji se još nisu učlanili u njegovu stranku-državu, a dopušta vulinovcima da reketiraju i zastrašuju malobrojnike koji se opiru jednovlašću i jednoumlju: ono što pobuđuje poštovanje i simpatiju učini sam, i prikaži to kao svoju zamisao i svoje maslo, stvari koje pak izazivaju gnušanje, bes ili gađenje prepusti drugome, koji za bolje i nije, Makijaveli bi Vučiću dodelio Značku primernog vladaoca, ali ako ne može Makijaveli da ga odlikuje, tu je Centar za razvoj Šajkaške, šta god to bilo, a nešto jeste, jer je odlikovalo i predsednika Vučića i u partiji prokaženog Nebojšu Stefanovića, da, video sam negde predsednika Republike u pratnji ministra vojske, ali ne idu rame uz rame, nego se ministar nekako prikrada, jednako zaostaje i jednako ne zaostaje, kao u baletskoj koreografiji pažljivo klizi pored i iza Vučića: dolazeći u susret domaćini se Vučiću osmehuju, neki se sa visokim gostom i rukuju, dok pripadnika svite doduše primećuju, ali sa nekakvom kao nelagodom, da ne znam ko su i šta su, pomislio bih da je uvaženi gospodin u posetu poveo i svog sinovca, jer nema kome da ga ostavi, junoša je podšišan, uredan, lepo i obučen, a opet domaćini nisu načisto je li bolje da ga poglade po kosi, ili da ga ostave u zavetrini koju mu pruža korpulentni stric; speaking of stric, koji sebe vidi kao Robina Huda, a ja ga vidim kao notingemskog šerifa, jer pušta Vulina da uzima danak od sirotinje, moram mu, sada kada Suzi savetuje profesore FDU, ja posavetovati da zamrzne svoj status u Visokoj trenerskoj školi. Sama škola nije dosad imala tako talentovanog studenta, već na prvom kolokvijumu nagovestio je da će košarka od njega imati mnogo da nauči i puno da dobije, ali nada srpske, evropske i svetske košarke ume da preuči, pa docnije ne zna je li potpisala neki zakon, ili ga nije potpisala: košarka traži celog čoveka, ali i predsednikovanje iziskuje isto to!

O čudesnoj, čudovišnoj, možda i čudotvornoj izjavi predsednikovoj (nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je predviđeno prvobitnim planovima) ne znam šta bih rekao; kao podaniku puno mi je srce što postoji plan, planovi, zacelo je predviđen i način kako da se plan ostvari, da ne kažem oživotvori, kako da se ono što je planirano osmrtotvori, naznačen je mora biti i rok u kojem plan ima da se sprovede, sigurno je određen i stalež koji ima da bude u tajanstvenom središtu plana, ali kao i sve drugo, i ovaj plan nije bio na javnoj raspravi i za nj samo saznali u trenutku govornikove mentalne možda i iznurenosti ili uznemirenosti.

Još nešto, podsećajući se ko zna koji put na svoje herojstvo i podvig sa ruskim bagatelno za nas jeftinim gasom, predsednik reče da je Srbija uštedela ne znam koliko stotina miliona evra, to su svote koje sa mojim životom nemaju nikakvu kopču, pa ih teško i pamtim, ali je rekao, to vam je jedan nacionalni stadion! Kad čovek postane div, onda mu novčana protivvrednost nacionalnog stadiona postaje jedinica mere, tako je, Robine, Putin nam je praktično poklonio stadion, možemo da ga nazovemo i Putinovim imenom, a opet će ga budući naraštaji vezivati za vas: “Ovo nam je sagradio Vučić, na ovaj stadion-monument su prijatelji fudbala čekali sedamdeset pet godina!“

Još rubrika “gde su, šta rade”, i konec fil’ma! Ana Brnabić je na nekoj od tabloidnih televizija, ili u nekom dokumentarcu vulinovaca, ugledala staricu koja ne stiže na ručak kod ćerke; ogladnela i razočarana, pešači, sama, uz pomoć hodalice, dok se vetar poigrava njezinom tašnom u kojoj joj je penzija, i nailazi na bezdušni bedem šolakovaca; taj prizor danima proganja premijerku toliko da jedva prati ono što se milom “Rio Tintu” sprema: je li to Srbija u kakvoj želimo da živimo, je li to slika Srbije koju želimo da pošaljemo u svet? – to je jedino što joj prolazi kroz glavu, to i jedna neuljudna, osorna rečenica koju je neidentifikovani očito đilasovac uputio mislim drugoj jednoj starici, koja je kasno doručkovala i nije pošla kod ćerke i zeta, “daj baba, ne s..i”, i to, sablažnjena, interpretira na televiziji, ali zašto ne bi premijerka svake nedelje, u svojoj kući, priređivala ručak za sve pokretne bake i deke, čija su deca možda i u rasejanju? Kao kad prestolonaslednik, ili pravi kralj, za svoj rođendan primi siročad, ili decu iz izbegličkog kampa, i lično im pokazuje Dvor, da mališani vide kako život može da izgleda, i kako nikad ne može da izgleda, tako bi i za premijerkine goste posle ručka Stvaralačka sekcija Vlade Srbije, pod upravleniem profesorke Srbljanović, mogla da izvede pozorišni komad, ili da profesorka, baš za ovu svečanost, po porudžbini domaćice, napiše dramu zgodnu za gledati posle ručka, koji bi neosetno prerastao u soare, što bio bio kulturni i humanitarni događaj, ujedno omaž prethodnoj stanarki od koje je trpezarija i baštinjena, a koja je samovala u tolikom zdanju i podmetala lavore i šafolje gde god je vila prokišnjavala.