Žrtve odrona #Retrovizor

Presede mi Dan Republike! Crnogorci oterali, proterali našeg ambasadora, iako je Njegova ekselencija njihove crne gore list, vele da se mešao u unutrašnje stvari države koja ga je prigrlila kao diplomatu, nisam, priznajem to mešanje pomno pratio, ali ova nekada bratska zemlja pokazala se gorom od stanodavaca, koji gledaju da stanarima ne daju otkaz kad počinje da steže mraz, nego se strpe do proleća, kad već nisu našli bolje kirajdžije prethodnog leta ili u ranu jesen, drugo, iz Srbije bi krenuo čitav egzodus kad bismo mi proterivali svakog ambasadora koji je zabo nos u lično naše stvari, pa sam predsednik zar ne prezire i ne ogovara one koji odlaze u strane ambasade, a ne bi sa njima imao toliku sekiraciju kad bi mislio da kao posetioci svakog domaćina veleposlanstva ukore čim ovaj prekorači prirodnu diplomatsku meru! Treće, Crna Gora zabranila je rođenom Novljaninu, građaninu Georgijevu da kroči na njenu teritoriju, iako deo te teritorije verujem pripada Vladovoj porodici i rodbini, pretpostavljam da je pop pevač činio isto što i proterani ambasador, ali nije naše da se u to udubljujemo: nađimo nekog pevača u Crnoj Gori, po mogućstvu poreklom iz Srbije, i zabranimo mu da uđe u prapostojbinu! Ili mi možda i tražimo nekoga, ali ga naša Služba još nije našla, uglavnom reciprociteta, koji je stub diplomatije, za sada nema!

Ne bih čitaocima/slušaocima podastirao raskošnu lepezu lapsusa povodom patrijarhove smrti, već vam je preko glave protojevreja staforda koji ulažu žalbu nad odronom, ali bih rekao da to i nisu pravi lapsusi, lapsus je kad nešto znaš, a govorni aparat te izneveri, ili čak i centrala zakaže, pa se omakne nešto osvežavajuće i zasmejavajuće, ovde se radi o najvećma o rečima koje su poslenicima žive reči nepoznate, kao na primer “svetost”, nevolja je što su pokušali da naprasno progovore na crkvenoslovenskom, i što su jedan za drugim promašivali nazive činova u njima nebliskoj crkvenoj hijerarhiji, nisu po moemu ni bili dužni da je znaju, ali su o smrti crkvenog poglavara morali govoriti jezikom novinarstva, a ne jezikom Svete matere.

Pre smehotresne bujice na televizijama, imali smo autorski karaizveštaj iz prve ruke: onaj kome se pokojnik poslednjem poverio i takoreći ispovedio ostavivši mu pragmatični amanet glede Kosova i Republike Srpske, poželeo je da prvi objavi vest, tvit-čitulju, tako je gospodar naših života, vrhovni poglavar naše epidemije, postao vesnik i iz umalo ne rekoh Donjeg sveta, predsednik je svoj na svome, svuda i uvek.

Njegovo duhovno čedo progovorilo je povodom takozvanog Crnog petka, odurne kapitalističke doskočice, jezikom učitelja, ostaje joj samo da kumi, preklinje, moli…

Učitelj nam je već poveravao kako on kad nešto žarko za naše dobro želi “na kolenima moli”, to je sve jezik melodrame i vodvilja, šta možemo, moramo da slušamo i žalopojke i hvalisanje ovog umetničkog para, ali i te dve krajnosti u njihovom izvođačkom rasponu su podnošljivije nego kad faraonu naspe da se šali, kad nas obaspe svojim ironičnim i nadasve duhovitim opaskama, to je možda najveća muka za sve koji žive u despotiji, što je naučno već obrađeno baš u “Retrovizoru”.

Ali, građanka-premijerka nije jedini produkt predsednikove pigmalionske prirode, nešto od predsednikove vozdignutosti nad poslenicima pisane reči, kao i nad ministrima, prešlo je na Milorada Dodika, personu bez koje nema ni vojne vežbe, ni postizbornog trijumfa, ni ispraćaja u večnu kuću tj. kriptu. Smatrajući, ispravno uostalom, da mu voditeljka televizije nije naklonjena, nije hteo da joj kaže ništa osim da su pobjedili u četrdeset dve opštine, tri u Federaciji, nijedna ploča pokvarena u XX veku nije mu bila ravna, na najrazličitija pitanja ponavljao je svoj lični psalam, ali moramo mu oprostiti, jer je izgubio Banjaluku i Bijeljinu, i bio je kail da verolomne glasače u grešnim opštinama liši ogreva, koji je još uvek u njegovim rukama; ne može se reći da mu je rafal o pobedama toliko puta izleteo iz usta, jer je usavršio govorenje bez razdvajanje donje i gornje vilice, čovek govori, a usne mu nerazdvojne, kao što će uskoro biti nerazdvojne Srbija, u kojoj se uveliko blagonastanio, i Republika Srpska, koja mu je draga uspomena i miraz koji bi da donese u Srbiju, šta je još bilo, ništa, dobili smo još jedno divno stvorenje koje osorno ponavlja jedno te isto, smatrajući i novinare i pretplatnike televizije niščima, sami smo krivi ako ne možemo da pratimo njenu reč i misao, a ta je misao i ta je reč jedno dva posto shvatljivija od Dodikovog buncanja, o novoj kako ispravno rekoše učenici biće očito još reči, jer je građanka Čomić poput pevačice koja se zakrvila sa bendom i otpočela solo karijeru, rešena da zablista čak i iznad svojih mogućnosti, i, gle, već je našla izdavačku kuću, kuću koja na zlu glasu, o kojoj je čak i novopečena solo pevačica govorila rđavo, ali sada smatra da nije važno da li snimaš za “Napreddisk” ili za “Radikalton”, važno je samo da dobro pevaš i da ti tvoj diskografski prvenac donese zasluženi novac i slavu. Građanka-ministarka Čomić je kao oni koji su se upisivali u Savez komunista da bi ga iznutra popravljali, drži da je toliko snažna i samosvojna da za nju ne važi “s kim si, onakva si”, ali ako ne veruje narodu, možda će poverovati Henriju Dejvidu Toru, koji je napisao: “Nemoguće je sarađivati sa sadašnjom američkom vladom, a ne osramotiti se.”

Ovu sam rečenicu hteo da e-mailom pošaljem jednoj nekada baš dragoj poznanici, ali sam se suzdržao, pa je mirne duše upućujem sugrađanki koju ne poznajem, što nam izgleda oboma služi na čast.

Na redu je rubrika “Gde su? Šta rade?”. Upokojenje patrijarhovo bacilo je u zasenak veličanstvenu tjelovežbu policije i navodne, a to isto naši, terorističke bande, potonja je potučena do nogu, kao čedinci i sergejaši na izborima; da se patrijarh nije razboleo, o ovom pokaznom zanimanju još i danas bi se govorilo, jer je u pitanju neka vrsta državnog ispita, izazova koji je sam sebi nametnuo novi ministar policije, biće koje se u nezaboravnoj monodrami oprostilo od svih državnih funkcija, počasti i privilegija, koje je bilo spremno da bude ništa, kao mi ostali što smo ništa, ali kad ga je sudbina zadržala na istoj zlatnoj šahovskoj tabli, rešio je da u novom zvanju, zasluženom, jer ne bi ga inače snašlo, zablista još više nego kad je bio Gospod nad vojskama, i borba sa teroristima bila je njegova ministarska da kažemo disertacija, ako i nije doživela planiranu gledanost, policijska vežba bila je pristupna beseda Vulinova, svečano puštanje novog rukovodioca u pogon, snimak je sačuvan, pa ćemo ga videti možda već za Svetog Savu, za Dan državnosti, pa za 13. juni i za naravno Vidovdan, prekomanda sa čela vojske na čelo policije uči nas da lojalnost ne može ostati nezapažena i nenagrađena, ako i nema predznanje o ovom odgovornom poslu, naučiće u praksi, lojalnost je ono sa čime se rađaš, a znanje će biti stečeno kad-tad! Uostalom, tako je bilo i sa oružanim snagama, vladar je zapazio miljenikovu sklonost ka uniformi, sledeći sektor će mu možda biti Parking-servis; ministar je pak mudro učinio naloživši šnajderu da paravojne, unikatne unforme, contradictio in adjecto, kroji mahom od crne čoje, pa će u tim paramundirima, plagiranim vijetnamkama i u poligonkama krojenim po meri moći da ide na teren i sa svojom novom braćom, policijom, kao što prijatelj Srbije Stiven Sigal rešava neke palanačke zađevice i sitnije prestupe sedeći uz bok pravom šerifu, samo što će g. Vulin ići i sa interventnom brigadom, i to tamo gde se pripadnici tuđinskih mafijaških klanova međusobno bestidno tamane ne hajući da li će neki građanin Srbije pasti od zalutalog metka.

Živi bili (ovo vam svima zaista želim) pa videli (optional).