Silogizam
Ako je A jednako B, a B jednako C, onda je A jednako C. Ako je direktor „Srbijavoda” Goran Puzović rekao da je za poplave odgovoran bog, a potom rekao da je za njih odgovoran Mlađan Dinkić, onda je Dinkić bog. (Što nije moguće, taj nije sposoban ni crkvenjak da bude). Ako je Dinkić bog, a poplave ne znaju za boga, onda Dinkić o poplavama ne zna ništa. (Kao ni i o bilo čemu drugom). Ako se manemo Dinkića (koji nije bog), a fokus usmerimo na odgovorne, onda se zagledamo u odgovorne bogove. (Ili u one koji se lože da to jesu).
Ako…a… onda… Gde su premise tu je i konkluzija. Stara (srpska!) reč – silogizam.
Ako su Fejsbuk i Tviter socijalne mreže, a socijalne mreže šire paniku, onda Fejsbuk i Tviter moraju u pritvor. Ako troje uhapšenih pod otužbom da su širili paniku na socijalnim mrežama dobije pritvor od po 30 dana, a viša instanca im pritvor ukine, onda – ništa. Ako su svi ostali na socijalnim mrežama pomagali u spasavanju ljudi i imovine, a nisu širili paniku, onda svi treba da budu odlikovani. Medaljom za ljude. Za ljude za koje predsednik i vrhovni komandant Nikolić reče da nisu bili na nivou zadatka na kojem je bila vanserijska, neustrašiva i nepogrešiva vlada. E, baš te i takve ljude odlikovati. Narod, kao takav.
Izvesno je da patetika, patnja i ničim neizazvana dramatika, koje danima dolaze s vrha koji odlučuje, prete da podave opasnije od poplave. Prete da ugroze čak i Tadićevo pozersko šmiranje. A on je u toj disciplini (doskora) bio nepobediv. Širenje panike se podrazumeva. Opšta mesta podilaženja naciji – narodu i narodnostima koji vole svoju zemlju – takođe.
A onda – hvale vredna?! – hvalisanja ko je koliko i na koji način pomogao unesrećenima u potopu. Onaj koji nije bog, jer se u toj ulozi snalazi koliko i Dinkić, hvalio se u Narodnoj skupštini da je dvadeset dva sata radio na spasavanju potopljenih. Ostala dva sata tog dana, spasavali su njega. Da ne padne u totalni amok.
Ako je Velimir Ilić ministar zadužen za vanredne situacije, a ministar se klonio isticanja u operativnom radu na spasavanju, onda Velja nije bio u prilici da širi paniku. Nije bio ni u kakvoj prilici. Da je pameti, već odavno bio bi u neprilici. Što se ne može reći za onog Vulina u odelu crno-crnog dizajna. On je kao čovek-žaba, često i kao čovek-amfibija jezdio mutnim vodama podivljalih reka nastojeći da uvek bude nekakvoj u prilici. U prilici da se dobro slika za naslovne strane u novom modelu garderobe crno-crnih nijansi, s obeležjima zemlje koju vole svi građani, narod i narodnosti. Do grla potopljeni u stradanju, bedi i strahu. U ovom poslednjem – podavljeni.
Udavljeni Obrenovac, Krupanj, Svilajnac, Trstenik, Šabac… toponimi na rečnom putu sporo i teško se oporavljaju od strahota koje je ostavila vodena bujica. I od amoka. Obaška mulj, blato, vlaga, zaraze, užegla voda, smrad i isparenja, uništena dobra. U tim gradovima gledaju u nebo i mole se. Ne zbog toga što veruju u boga, nego zbog molbi nebu da im više nikada ne priredi vodopade u dnevnim sobama. Mole se da ih više nikada ne snađe silogizam s kraja ove priče.
A seća li se iko početka ovog teksta?
Ako je ovo to, a to je ono, onda je ovo ono… Ako posle potopa najgore dođe na vrh, a kad se voda povuče ispliva šljam, onda posle potopa na vrhu ostane šljam.
