Da li hiljade ljudi na ulicama Beograda koje traže vazduh, drvo i vodu i rani ručak prijatelja na vlasti u Beogradu na vodi predstavljaju sve izoštrenije slike dve paralelne stvarnosti u Srbiji? Da li je presuda za pretrpljene duševne bolove u korist zamenika gradonačelnika Beograda protiv nekadašnjeg odbornika Balše Božovića, koji je svojevremeno, za vreme svog mandata u Beogradu, tražio odgovornost gradske vlasti za najskuplju jelku na svetu, primer delovanja pravne države ili slika paralelne stvarnosti, koja asocira na detalje iz kratkog romana Roberta Bolanja „Čile noću“? Gde je dodirna tačka te dve stvarnosti? Šta spaja elitu na vlasti, koja se očigledno oseća dobro, i ostatak Srbije, uključujući i one koji su za tu vlast glasali? Da li su predstojeći pregovori vlasti i opozicije o fer izbornim uslovima igranje na dobru ili pogrešnu kartu? Da li time opozicija kreira za sebe veće šanse, ili bi možda trebalo da primeni recept Zorana Đinđića iz 2000, koji je opisan u knjizi Vesne Mališić – izlazak na izbore bez obaziranja na Miloševića i njegova pravila, sa uverenjem da će ti izbori biti katalizator promena, a ne same promene, da će biti važni za ozdravljenje opozicije i da će animirati narod da glasa za opoziciju?