Ko je “doveo” Rio Tinto u Srbiju? Ko je bio na vlasti, na kojoj tačno funkciji i zašto je to važno? Da li je to bio dalekovid potez koji treba pohvaliti, ili je sadašnja vlast “morala” da nastavi započeto zbog kontinuiteta? I na kraju, ko treba da preuzme odgovornost za budući razvoj događaja u vezi sa rudnikom litijuma? Ta je tema kojom već danima manipulišu srpski političari i ovi koji su za rudnik, i ovi koji su protiv, jer se i jedni i drugi ograđuju kako o tome ne znaju dovoljno, a opet iznose optužbe “da vlast priča bajke”, ili da je sadašnja opozicija nedosledna jer se zalagala za iskopavanje litijuma i hvalila Rio Tinto, a sada tu kompaniju predstavlja kao najveću opasnost. Iskopavaju podatke ko je bio na kojoj funkciji kad su se izdavale dozvole za istraživanje doline Jadra, pretpostavke koliko je neko tada mogao da utiče na čitav proces. Na kraju, manipuliše se tačnim formulacijama u dokumentima koji nisu lako dostupni javnosti.
"U Srbiji ne verujem nijednoj instituciji, jer ne postoji nijedna institucija. U Srbiji su kriminalne institucije. Verujem međunarodnim institucijama i danas smo razgovarali i dogovorili se kojim ćemo međunarodnim institucijama da se žalimo. Pošto dobro znam razliku između autoritarnog, autokratskog i diktatorskog režima zato sam spreman da vam kažem da je ovo nešto što danas živimo između autokratskog i diktatorskog režima." Ovako je u maju 2012, u danima između dva izborna kruga predsedničkih izbora, govorio Aleksandar Vučić, u to vreme zamenik predsednika SNS, koja je vlast Borisa Tadića optuživala za "brutalnu krađu glasova". A šta se dešavalo u te dve nedelje koje su, izvesno je, promenile tok istorije u Srbiji?
On je najduže na vlasti od svih političara, ali realno nikad nije bio vladar. Oni koji ga vole tvrde da je gospodin, oni kojima nije po volji uglavnom mu se podsmevaju. Ako društvene mreže uzmemo kao presek društva koje se interesuje za politiku, lidera Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivicu Dačića naći ćete negde u sredini, jer ne izaziva jake emocije. Biti uz vladara, ali ne preterivati - njegova je uspešna formula za politički maraton. “Strpljen spašen”, pokazalo se još jednom posle najnovijih izbora, jer su funkcioneri Srpske napredne stranke startovali sa oštrim kritikama, a posle dve nedelje, ipak, došli do stava da je razmirice sa SPS-om najbolje rešavati u četiri oka.
U susret još jednim predsedničkim izborima, najavu da će se opet boriti za “posao predsednika Srbije” protiv onog koji “vlada”, najavio je Boris Tadić. I tako izazvao brojne komentare. Od tvrdnji da je Boris Tadić u svoje vreme bio predsednik - maneken, reklama bez realne moći, nezainteresovan za stvarne teme, do onih da je možda jedini do sada koji nas nije brukao, mirio se sa susedima i iskreno išao ka Evropi.
Juče sam, opet, pogazio svoj stari zavet da neću izjaviti više ništa ni za jedno kak se veli glasilo (dosta je bilo mog zuluma, glasi skraćeno sozercanije zaveta), ali, eto, za “Danas” sam ipak napisao šta mislim o naumu SDS-a da se u Skadarliji podigne spomenik Tomi Zdravkoviću. Da sam za kulturu zaborava i da sam štaviše javnosti podastro besplatan nacrt moratorijuma: narednih deset godina u Srbiji se ne sme podići spomenik nijednom velikanu, a kad moj moratorijum mine, spomenicima bi se morali baviti ljudi koliko-toliko obrazovani, a ne vladari.
Kada se pomene odnos Borisa Tadića i Ivice Dačića neretko se kao asocijacija pojave dve slike – potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju između DS i SPS, kada se čulo „da svaka partija ima svoj bol za svojim izgubljenim predsednikom“, i druga - njih dvojica u (prijateljskom) duelu pod košem. „Nisam se ja mirio s Dačićem, niti sam igrao basket s njim, ja sam učinio napor da Srbija postane stožer regionalnog pomirenja“, replicira Tadić na ove asocijacije.
“Ne da sam umoran, preumoran sam”, izjavio je pre 12 godina Rasim Ljajić, u to vreme ministar za rad i socijalnu politiku, iza koga je već bilo devet godina obavljanja raznih državnih funkcija, najavljujući povlačenje iz izvršne vlasti. To je učinio tek u oktobru prošle godine kada je formirana nova Vlada Srbije, a Ljajić se “posvetio jačanju stranke”. Oporavak posle dvodecenijskog aktivnog bavljenja državnom politikom trajao je svega nekoliko meseci, sudeći po Ljajićevim izjavama da je spreman da se prihvati nove funkcije, ovog puta - predsednika Fudbalskog saveza Srbije. A u prethodnim godinama bio je zadužen za saradnju sa Haškim tribunalom, za jug Srbije, za ljudska prava, za rad i socijalna pitanja, za unutrašnju i spoljnu trgovinu, telekomunikacije, turizam…
I ranije su u Srbiji nestajale i tragično skončavale istaknute javne ličnosti, ali nije se događalo da prođu godine pre nego što to bilo ko primeti, kao u slučaju Vladimira Cvijana, nekadašnjeg generalnog sekretara Predsedništva Srbije i kandidata za predsednika Srpske napredne stranke. Sagovornici Istinomera u tome vide omertu, zaveru ćutanja koja zahteva istragu. Da li po nečemu ova tragedija podseća na sudbine sudije Nebojše Simeunovića i Ivana Stambolića? I zašto je sada javnosti teško da tek tako prihvati zvaničnu verziju?
Sa kašnjenjem koje se meri godinama optužbe opozicije na račun bivše državne sekretarke MUP-a postale su udarni sadržaj tabloida. Da li onaj ko ocenjuje šta je “preterana kampanja” odlučuje i kad je targetiranje pravovremeno ili urednici treš medija samo pokušavaju da čitaju njegove misli?
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
