Gradonačelnica Sarajeva poslala je svom beogradskom kolegi kopije presuda Haškog tribunala kojima je Ratko Mladić osuđen na doživotni zatvor za ratne zločine i genocid, nakon što je Aleksandar Šapić izjavio da ne zna da li je Mladić tokom rata počinio zločine jer nije bio u Bosni. Kako je malo verovatno da je reč o neznanju, kao kada je recimo govorio o nepostojećoj afričkoj državi Nambiji, tako je mala verovatnoća i da će gradonačelnik pročitati presudu. I to ne zbog velikog broja strana, kako ironično primećuju oni koji dovode u pitanje njegovu titulu doktora nauka, već zato što je Šapić svojim delima više puta pokazao da su Srbi osuđeni u Hagu za njega heroji, a ne zločinci.
Kako je mural Ratku Mladiću u centru Beograda prestao da bude crtež i postao spomen-obeležje pod zaštitom države? Kakve to veze ima sa Zakonom o ratnim memorijalima, koji je pre tri godine usvojen na brzinu, a za čijeg se pokrovitelja smatra Aleksandar Vulin, koji je rekao da je kazna doživotnog zatvora Mladiću “osveta, a ne presuda” i koji u ime Aleksandra Vučića i SNS-a propagira stvaranje “srpskog sveta”.
Koliko u Srbiji vrede životi dece čija smo mršava tela, uvaljana u prljavštinu državne ustanove koja o njima treba da brine, gledali na fotografijama poslednjih dana? Da li su jeftiniji od tenkova, od kojih nema ništa lepše za videti, da parafraziram predsednika? U jednom od njih se tokom vojne vežbe ugušio vodnik Dejan Stanković. Da li je mera vrednosti tih života u Srbiji zapravo upravo srazmerna meri vrednosti života ljudi iz Srebrenice, leta 1995. godine? Ako ne možemo da proizvedemo empatiju prema ljudskim životima u Srbiji, da li čudi što je nemamo prema ljudskim životima u Srebrenici? Pre neki dan je grupa mladića i devojaka nacističkim pozdravima protestovala ispred prostora u centru Beograda u kom je otvorena izložba „Duša Srebrenice“. Ti mladi ljudi, koji se ne sećaju 1995. godine, nisu pokazali saosećanje prema žrtvama, ali je zato policija pokazala saosećanje prema njima, te nije ni intervenisala, niti ih je sprečila. Ali to nije vest. Moj današnji sagovornik je nedavno rekao da je naše društvo izgubilo kompas i da je prestalo da razlikuje dobro i zlo. Ivan Đurić, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava, u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da desničari ispred izložbe nisu vest, ali se njihovim protestima povodom obeležavanja događaja iz ratne prošlosti u javnosti kreira slika o postojanju „dva pola, dva ekstrema“. S jedne strane imamo naciste „koji zighajluju, a ovamo imamo neke autošoviniste koji žele da razgovaraju o odgovornosti Srbije za ono što se desilo devedesetih“.
Ne znamo kakva će biti 2021, ali znamo čijoj smo se hrabrosti i vernosti istini divili u godini koju ostavljamo iza sebe. O nekima od tih ljudi napravili smo serijal priča za dane između i posle praznika.
Grupa od nekoliko desetina desničarski orijentisanih gradjana okupila se danas ispred beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, gde je održana promocija knjige "Želim da me čuju - Knjiga sećanja s pričama žena koje su preživele silovanja u poslednjem ratu na Kosovu". Jedan predstavnik desničara uspeo je da uđe i prekine tribinu uz povike ”Vratite nam otete”.
Nije ovo ni prva ni poslednja prekinuta tribina u Srbiji. Ali posle dužeg vremena je jedna na kojoj se desilo nasilje. A to je ono na šta niko nema pravo!
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
