U klještima između strogo uspostavljene hijerarhije unutar tužilaštva i zavisnosti od izvršne i zakonodavne vlasti, uz, blago rečeno, “složen” odnos sa policijom, čemu može da se nada jedan javni tužilac, odnosno zamenik tužioca, od integriteta? Ko brani profesiju i mogu li oni to sami? Da li hrabrim odlukama nužno rizikuju da budu linčovani u javnosti i koliko način izbora tužilaca utiče na njihov položaj? Naposletku, da li je veća prepreka za njihovu nezavisnost to što Republičko javno tužilaštvo ćutanjem daje primer ili umiruća sloboda medija u Srbiji i javni prostor koji više liči na poligon za streljački vod namenjen “nepodobnima”?