Plan je prihvaćen, ali nije potpisan, sledi njegova implementacija, ali Srbija ne prihvata neke od tačaka. Ovako je, parafrazirano, predstavljen ishod poslednjeg trilaterarnog sastanka u Briselu o evropskom predlogu za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Plan koji je zvanično objavljen tek 27. februara bio je poslednjih meseci predmet rasprave u medijima, ali i u Skupštini Srbije. A šta je to u proteklih skoro pola godine, od prvih nagoveštaja da plan postoji do prošlonedeljnog briselskog susreta, javnosti govorio predsednik Srbije?
Kupuj, predsedniče, uteruj strah u kosti onima koji Srbiji ne žele dobro, dron-samoubica je za naše oružane snage ono što je respirator bio u borbi protiv korone.
Definisana kao obaveza iz Briselskog sporazuma, Zajednica srpskih opština na Kosovu još uvek nije formirana, a zvanični Beograd kaže da je „uslov svih uslova“ za dalje pregovore sa Prištinom. Druga strana, pak, poručuje da ovakva asocijacija nije u skladu sa Ustavom Kosova, naziva je „novom Republikom Srpskom“ i tvrdi da se ovo pitanje može rešiti tek konačnim sporazumom koji bi podrazumevao međusobno priznanje. Šta o zajednici, čiji je i naziv predmet rasprava, zaista piše u dokumentima koji su Beograd i Priština već potpisali, a šta u predlozima trećih strana?
Šaljući neretko zbunjujuće poruke u rasponu od "svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo", „jedan metar na Kosovu bio bi uspeh” do "podela je rešenje" ili "nikome nećemo dati Kosovo i Metohiju", predsednik Srbije kao da i u ovoj prilici primenjuje oprobanu stranačku “keč ol” taktiku - za svakog ponešto sa ideološke tezge. Neke od takvih kontradiktornosti mogu se čuti i u samo jednom obraćanju. Upućuje li ih samo s namerom da zadovolji sve ukuse, izgovarajući poželjnosti za domaću, ali i prekograničnu upotrebu; zato što pluta bez jasnog smera i kupuje vreme do povoljnijih vetrova ili u nastojanju da maskira ono što je već zacrtao kao rešenje?
Nakon što je saopštio da mu je na sastanku "velike petorke" rečeno da Srbija mora da prihvati ponuđeni plan za Kosovo, obaveštavajući javnost da “pred nama nisu laki dani”, da će “biti teško, posebno naredni meseci”, predsednik Vučić poručio je “narodu Srbije” da “veruje državnom rukovodstvu i da ništa nije potpisano”. A pre tačno pet godina, u januaru 2018, u emisiji “Ćirilica” TV Hepi, obećao je da će već za "dva, dva i po meseca" govoriti o "najmanje lošem rešenju" za Kosovo.
Još jedna godišnjica slučaja Račak prošla je uz oprečna tumačenja Beograda i Prištine šta se u tom kosovskom selu dogodilo 15. januara 1999. Skoro četvrt veka kasnije Priština je raspisala poternice za hapšenje 18 Srba zbog navodne umešanosti u ubistvo 45 Albanaca u Račku. Beograd je poručio da je reč o „smišljenoj političkoj kampanji" i „montiranim optužnicama", dok su provladini mediji pisali kako nas „lažna država" optužuje za „lažni zločin". Emitovan je i film o Račku, koji su RTS i MUP snimili dok je ministar policije bio Aleksandar Vulin, poznat po negiranju zločina srpske strane. Da li je film zaista „dokument koji pokazuje istinu", kao što se tvrdi, ili je nastavak zvanične politike poricanja zločina i predstavljanja Srbije kao žrtve međunarodne zavere?
Pola sata trajao je uvod predsednika Srbije Aleksandra Vučića u obraćanju naciji. Pola sata on je govorio o svetskim okolnostima, francusko-nemačkom predlogu, ucenama, Kurtijevom režimu, opoziciji, Zajednici srpskih opština, ekonomiji, Rusiji, da bi tek onda najavio da će zatražiti mišljenje i veću odgovornost srpske skupštine, vlade i ostalih institucija. Činilo se da pokušava da se seti još neke institucije, ali setio se samo Srpske pravoslavne crkve.
Nova faza dijaloga Beograda i Prištine mogla bi da otpočne onako kako su to zamislili Pariz i Berlin. Francusko-nemački predlog za rešavanje pitanja Kosova, koji još uvek nije zvanično objavljen, za predstavnike vlasti i medije u Srbiji prešao je put od „nove armature“, „neprihvatljivog“ do predloga koji se ipak ne može odbiti i „baciti kroz prozor“. Šta se prihvata ili odbija verovatno neće biti skroz poznato sve dok ne dođe vreme za potpis. Ipak, sudeći po mestu koje ova tema zauzima na svim važnim sastancima, to vreme se bliži, tumačenja je sve više, ali šta zapravo znači „dobra polazna osnova“, kako to definišu EU i SAD, za rešavanje gorućeg pitanja na Zapadnom Balkanu?
Kako da izveštava reporter kada se dešava nešto važno, a zvaničnih vesti nema? Pred kraj godine bilo je mnogo otvorenih pitanja u vezi sa dešavanjima na Kosovu. Gde su barikade, ko ih je postavio, da li su ljudi tamo dobrovoljno, ko je pucao u Zubinom potoku? Dok su neki mediji kreirali "predratnu atmosferu", drugi su se trudili da izveste jasno, nepristrasno, bez podizanja tenzija.
Nakon dvadeset dana barikade sa Severa Kosova povučene su na zahtev Beograda koji je proglasio još jednu „pobedu”. Jedan poziv bio je dovoljan da se navodno samoroganizovan „protest naroda kome je dosta terora i agresije” završi. Šta su građani tražili, šta očekivali, a šta dobili dežurajući na barikadama? Da li ih je na blokadu puteva izveo strah od „Kurtijevog terora”, kako nas mediji uveravaju, ili egzistencijalni strah od gubitka posla u javnim institucijama Srbije, ili, pak da ih neko ne proglasi izdajnicima. Novinarke Istinomera provele su dva dana u Kosovskoj Mitrovici i posvedočile da nova „Oluja” nije na pomolu, ali da su sa još jednom krizom iza sebe još dalje od normalnog života.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
