Da li je činjenica, ili je reč samo o utisku, da se u poslednjih nekoliko meseci u javni prostor – i medijski i politički – izlivaju informacije koje imaju aromu mokrog čvora i koje ostaju da vise u tom prostoru bez institucionalnog okvira? Od hapšenja grupe Veljka Belivuka, prema tvrdnjama koje su došle i od predsednika države, javnost saznaje za veze politike i kriminala, nedavni dokument o priznanju krivice za Savamalu zarad legalizacije zgrade zaglavljeni slučaj vraća u žižu, a kao kruna na sve stiže slučaj Dragana Markovića Palme i navodnog podvođenja žena, moguće i maloletnica. Posebnu konotaciju ima vest o odluci republičke tužiteljke da predmet paljenja kuće novinara oduzme dosadašnjem tužiocu Predragu Milovanoviću, koji je u međuvremenu postao član DVT. Ono što sve ove slučajeve povezuje je delovanje tužilaštva, institucije za koju sami tužioci tvrde da ju je politika zarobila i da je ustrojena po sovjetskom modelu subordinacije, koji važi samo u par država postsovjetskog područja.