Politika Slobodana Miloševića raskrstila je sama sa sobom onog trenutka kada je poražena i ona je, što je najvažnije, prošlost, izjavio je ne tako davno lider socijalista Ivica Dačić, koji poslednjih godina, čini se proračunato, želi da raskrči zatravljene staze ka bivšem predsedniku Srbije, SR Jugoslavije i svoje stranke. To je, gotovo izvesno, bio razlog zbog koja je odlučio da Miloševićevog unuka uključi u najviše stranačke organe.
"Napustio nas je nekadašnji predsednik Republike Srbije i ministar spoljnih poslova Milan Milutinović", obavestio je javnost aktuelni ministar spoljnih poslova i lider SPS Ivica Dačić, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u telegramu saučešća naveo da će Milutinovića “narod pamtiti kao patriotu, koji je živeo za to da se Srbija ponovo uzdigne na mesto koje joj pripada, hrabro i nepokolebljivo zagledana u budućnost“.
"Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije", izgovorio je ovih dana predsednik Srbije parafrazirajući čuvenu izjavu Slobodana Miloševića sa samog kraja njegove vladavine. A taj “neki Vučić” primetno često u poslednje vreme pominje nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, naročito otkad se suočio sa (ozbiljnijim) pritiscima u vezi s rešavanjem kosovskog problema, kao što se u prvim godinama svoje vlasti vidno čuvao toga da ga, kao nekadašnjeg ministra informisanja iz Miloševićeve ere, vezuju za njega.
Odavno jedan sastanak dvojice domaćih političara u Srbiji nije izazvao toliko pažnje kao nedavni razgovor lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa sa predsednikom države i Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem. I dok se utisci sležu, javnost se priseća da je takvih „istorijskih razgovora“ bilo i biće, ali značajnih rezultata neće. Bilo je, još kako, u svoje vreme mnogo važnih susreta koji su „menjali istoriju“ sve dok ih istorija nije negde zaturila. Prosto da se razuman čovek zapita, da li je svrsishodnije (kao na filmu) tragati za načinima komunikacije između ljudi i vanzemaljaca ili objašnjavati da bi razgovor bilo koja dva čoveka, trebalo valjda da bude normalna stvar.
Kao da je serija „Porodica“ otkopala naslage „prljavog veša“ taloženog godinama u krugu partijske porodice – ko se odrekao Slobodana Miloševića, ko je čuvao njegovo nasleđe, ko je bio „meka“, a ko „tvrda“ struja i ko se u vreme saradnje s partijama nekadašnjeg DOS-a preznojavao na pitanja o bliskosti sa bivšim liderom, „zlim duhom jezivih devedesetih“. A sada kada je Milošević, kako se čini, samo na spomenik od pune rehabilitacije, ponovo je, deluje, u toku otimanje za naslednika političkog testamenta bivšeg predsednika SPS, Srbije i SR Jugoslavije. Ko će biti nosilac barjaka prvog vođe nije nebitna činjenica u stranci koja na svim izborima unapred računa na nekoliko procenata glasova nostalgičnih miloševićevaca, pa i titoista.
Prošlo je 15 godina od smrti Slobodana Miloševića, a on bi i danas imao zašto da bude ponosan. Predsednik države, predsednik Narodne skupštine, guvernerka Narodne banke, ministar unutrašnjih poslova i mnogi drugi Miloševićevi saradnici i koalicioni partneri i danas kroje sudbinu Srbije. Razlika je samo što se kao “predsednika svih Srba” sada slavi neko drugi.
Već skoro ceo vek, život na ovim prostorima odvija se u senci politike “čvrste ruke” i “jačih” ili “slabijih” kultova ličnosti njenih lidera. Kako da demontiramo i dešifrujemo glavne elemente propagande koja oscilira oko aktuelnog vlastodršca u Srbiji? Kako čitati reference na njegove prethodnike, u pokušaju da razbijemo mit čiji koreni sežu u daleku prošlost? “Tito je bio državnik priznat u svetu, Milošević izolovani balkanski samodržac, a Vučić konvertit sa političke periferije”, kaže jedan od sagovornika Istinomera.
Novi gradonačelnik Sarajeva biće, ako to potvrdi Gradsko veće, Bogić Bogićević, koji je posle nedavnih lokalnih izbora prihvatio kandidaturu Socijaldemokratske partije BiH za tu funkciju.
Srbija je 5. oktobra zanoćila sa jednom, a osvanula sa drugom vlašću. Sve se promenilo za svega nekoliko sati. Još u 15 časova činilo se da je kula Miloševićeve vlasti dobro utvrđena i da je ništa ne može ugroziti, ali je već sa pucanjem prvog prstena oko Savezne skupštine i upada demonstranata u nju, bilo jasno da se temelji bunker-sistema ljuljaju kao nikad do tada.
Kada je u julu 2000. godine tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević promenio Ustav, a potom i raspisao redovne savezne, ali i prevremene izbore za predsednika federacije, opozicija je delovala zatečeno, nesigurna u to šta da čini, daleko od kandidata koji bi mogao da se suprostavi do tada neprikosnovenom vladaru. Da li da izađe na izbore čije je uslove po svom šinjelu skrojio Milošević ili da ih bojkotuje i rizikuje da za duži period samu sebe eliminiše sa političke scene? Nastalo je komešanje. Vladajuća crnogorska Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića donela je odluku – neće izaći na izbore.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
