Koliko u Srbiji vrede životi dece čija smo mršava tela, uvaljana u prljavštinu državne ustanove koja o njima treba da brine, gledali na fotografijama poslednjih dana? Da li su jeftiniji od tenkova, od kojih nema ništa lepše za videti, da parafraziram predsednika? U jednom od njih se tokom vojne vežbe ugušio vodnik Dejan Stanković. Da li je mera vrednosti tih života u Srbiji zapravo upravo srazmerna meri vrednosti života ljudi iz Srebrenice, leta 1995. godine? Ako ne možemo da proizvedemo empatiju prema ljudskim životima u Srbiji, da li čudi što je nemamo prema ljudskim životima u Srebrenici? Pre neki dan je grupa mladića i devojaka nacističkim pozdravima protestovala ispred prostora u centru Beograda u kom je otvorena izložba „Duša Srebrenice“. Ti mladi ljudi, koji se ne sećaju 1995. godine, nisu pokazali saosećanje prema žrtvama, ali je zato policija pokazala saosećanje prema njima, te nije ni intervenisala, niti ih je sprečila. Ali to nije vest. Moj današnji sagovornik je nedavno rekao da je naše društvo izgubilo kompas i da je prestalo da razlikuje dobro i zlo. Ivan Đurić, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava, u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da desničari ispred izložbe nisu vest, ali se njihovim protestima povodom obeležavanja događaja iz ratne prošlosti u javnosti kreira slika o postojanju „dva pola, dva ekstrema“. S jedne strane imamo naciste „koji zighajluju, a ovamo imamo neke autošoviniste koji žele da razgovaraju o odgovornosti Srbije za ono što se desilo devedesetih“.
