Obračuni sa mafijom, regionalne “prepirke” po tabloidima i masovna hapšenja - u naletima su nam poslednjih godinu dana servirani kroz medije. Proteklih dana novu stavku u dosijeu najvećih slučajeva, koji su i dalje bez ishoda, donele su međusobne optužbe ministra Nebojše Stefanovića i njegovog stranačkog kolege Vladimira Đukanovića, advokata Dijane Hrkalović. Ako se osvrnemo na poslednju godinu, koja je pre svega protekla u znaku predizborne kampanje, šta se sve dogodilo u predmetima koji se odnose na Jovanjicu, kriminalnu grupu Veljka Belivuka, bivšu državnu sekretarku Dijanu Hrkalović i (nanovo uhapšenog) Darka Šarića?
Ringišpil imena se vrti po medijima, dok glavni akteri ćute ili tek nagoveštavaju u kom će smeru teći tekuće afere. U isto vreme, tabloidi igraju ping-pong sa pretpostavkom nevinosti i listom prozvanih. Pripadnici MUP-a i drugih bezbednosnih službi su preuzeli na sebe svetlo reflektora. U optužnici za Jovanjicu 2 nalazi se više njih, a niz nekih drugih imena povezuje se i sa slučajem Belivuk, prisluškivanjem, hapšenjem Dijane Hrkalović...
Paralelno sa (ne)radom nadležnih pravosudnih organa vode se medijske istrage. A između su predstavnici vlasti koji se, po dnevnoj potrebi, pozivaju uigrano i na jedne i na druge. Predsednica Vlade poručuje da postoje dokazi kako je “neko koristio svoj uticaj da Koluviji kaže - ti ćeš za ovo optužiti Aleksandra Vučića”. Argumentacija optuženog Koluvije poprilično liči na sadržaje saopštenja koja se redovno objavljuju na sajtu MUP-a. Tri slučaja, “Jovanjica”, “Belivuk” i prisluškivanje predsednika, opet se ukrštaju nanovo. Ovoga puta u liku i delu bivše državne sekretarke koja je sada u pritvoru.
Pozivanje na poligraf, po ko zna koji put, vikend konferencije za medije, tabloidno prepucavanje (epizoda sto i neka), sve je to domaća javnost dobila od ministara nam i stranačkih kolega iz SNS koji se utrkuju u svojim “istragama” i razvodnjavanju tema, među kojima je i optužnica za slučaj “Jovanjica”. Ko sporadično prati naslovne strane, lako može da pogubi konce ko je ko u najvećoj aferi poslednjih godina. Podsetimo se zato imena koja se spominju, od čega se ministar Nebojša Stefanović brani i ko to stalno spominje prisluškivanje predsednika, a da nije on sam. Ili Vulin.
Slučaj „ubistva na šinama“ - zvanično - nije rešen, iako i predsednik Vučić kaže da „mi znamo ko je počinilac“. Ovo je predmet u kome su se pokazale sve manjkavosti sistema; isprepletale su se intrige u MUP-u, uz igre političkog vrha i tabloidne manipulacije. Vlastimir Milošević ubijen je krajem januara 2017. godine. Snimak ovog zločina četiri i po godine kasnije pušten je na nacionalnoj frekvenciji, nekoliko dana nakon što je u javnost izašao Belivukov iskaz o navodnom odnosu sa predsednikom Srbije. Šira javnost je tako mogla da sazna kako se odigrao ovaj zločin u Beogradu. Ali i dalje ne može - zvanično i konkretno, od pravosudnih institucija - da čuje da li je zaista neko sklonio dokaze, ko je to učinio, a ko naredio, kakvu cenu svoje profesionalnosti je morao da plati inspektor Dejan Jović i može li ovaj predmet da se vrati u ruke sudiji.
Tabloidni performans s elementima sadizma - tako bih opisala sinoćnje gostovanje predsednika Srbije na TV Prva. Poštovane čitateljke i čitaoci, gledala sam ga da vi ne biste morali. I nadam se da niste.
Da li je kampanja koja se danima vodi protiv istraživačkog portala KRIK, cinično rečeno, uobičajen napad na novinare, jedan u nizu koji će za par dana da se završi, do sledeće epizode – ili je reč o, kako je ocenjeno, najbrutalnijem napadu vlasti na jedan medij, koji podseća na atmosferu kreiranu protiv Slavka Ćuruvije 1999. godine? Zašto su predstavnici države odlučili da malobrojnu redakciju mladih novinara smeste u središte bitke između mafijaških klanova? Šta Vučić, njegovi ministri i mediji zapravo žele da se dogodi, šta im je cilj i zašto je metodologija napada ovog puta zapravo iskorak u odnosu na sve prethodne?
Bar tri propisa u Srbiji govore o poštovanju dostojanstva žrtava i pravima žrtava. Jedan od njih je Zakon o informisanju, drugi je pravilnik REM-a, a postoji i Kodeks novinara. Ovaj poslednji ide i korak dalje – u jednoj odredbi kaže da čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva dozvolu za kršenje etičkih principa profesije.
Šta se tačno dešava i da li poslednjih nedelja gledamo pervertiranu verziju nastavka trilogije „Kum”, što je insinuirala profesorka Vesna Rakić-Vodinelić, ili je na delu delovanje pravne države u njenom punom kapacitetu? Zašto se, posle hapšenja grupe Veljka Belivuka, javnost bombarduje šifrovanim porukama sa najvišeg političkog vrha, nejasnim optužbama mimo institucija, denunciranjem predstavnika suda, najavom da će nam u lice biti bačen film koji bi se na nekom drugom, uređenijem mestu verovatno emitovao u od publike ispražnjenoj sudnici? Da li je ono što vlast zove „obračun sa organizovanim kriminalom” obračun sa delovima odmetnute familije, i zašto je taj obračun posle devet godina počeo baš sada, godinu dana uoči najavljenih izbora i paralelno sa kritikama koje dolaze iz Evrope, koja treba da posreduje u dogovoru vlasti i opozicije u vezi sa izbornim uslovima?
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
