„Skupština Srbije izgrađena je na groblju”, rekao je na sednici poslanik Srpske napredne stranke Milenko Jovanov i želevši da opravda neku sasvim drugu temu, nesvesno ponudio ključ za razumevanje ovoga što živimo. „Ovde je bilo groblje. Ispod nas je bilo groblje. Kao što vidite, gradilo se na različitim mestima i u prošlosti”, ponavljao je Jovanov, kao da je to stvarno odgovor na bilo koje pitanje. U pravu je. Evo i meni koja sam u Skupštinu prvi put ušla kao izveštačica još 1998. godine, lakše je da verujem u „drevno prokletstvo”, nego u to da je Srbija tri decenije posle obnove višestranačja, parlament svojevoljno dovela u ovu fazu, kada se odluke donose „na zvono”, a mišljenje opozicije nikad ne uvažava.
Poverenje ministru unutrašnjih poslova Bratislavu Gašiću koje je izglasano u Skupštini Srbije formalno bi trebalo da je najvažnija vest prošle nedelje, ali nije. Pre svega, zato što je bilo očekivano i praktično najavljeno još na početku rasprave 15. juna. Poslanici opozicije nisu uspeli da Gašića oteraju iz Vlade, ali su pokazali da su, kada im je dovoljno stalo, kadri da iz skupštinske sale izbace jednog drugog ministra, za državnu upravu i lokalnu samoupravu - Aleksandra Martinovića. Tako je Martinović čija je uloga trebalo da bude da stane u odbranu kolege Gašića, uspeo da uvredi veliki deo građana čiji je ministar i da na sebe privuče svu negativnu pažnju narodnih poslanika.
Bakarec je rekao da se vlast neće bestidnicima i nezahvalnicima svetiti, to je zaista lepo čuti, mogla bi vlastela da glumadiji pomoću izvršitelja oduzme basnoslovne honorare.
Četvrte nedelje nakon najstrašnijih zločina koji su potresli Srbiju, narodni poslanici trebalo je da raspravljaju o tome koliko su televizijski programi uticali na širenje atmosfere nasilja u društvu. Međutim, izveštaj Regulatornog tela za elektronske medije (REM) koji je „sklepan” na brzinu tek da se zadovolji forma, nije odgovorio na to pitanje, a skupštinska rasprava o njemu uspela je da situaciju dodatno pogorša.
Ni potpuno nov predlog sporazuma o Kosovu, ni brojni slučajevi femicida, ni inflacija, ni radnička prava, ni brojne pretnje novinarima i uopšte porast nasilja u društvu - nijedna od tih tema nije bila dovoljno važna da se Skupština Srbije ovog proleća sastane. Da ne bude da ne znamo pravila - znamo, mora da postoji neki predlog zakona, neka rezolucija, neka odluka o kojoj se raspravlja. Međutim, Vlada Srbije ne šalje, a opozicioni predlozi se „ne računaju”. Pa treba li nam skupština, ili možemo sve preko Tvitera? Analizirali smo i došli do zaključka da će parlamentarni život kakav takav, ipak opstati, pošto ovo naravno nije prvi put da se skupština „privremeno isključi” jer su donosioci odluka procenili da je tako bolje.
Zašto je Skupština Srbije zaćutala u sedmici za nama u kojoj su na severu Kosova ponovo postavljene barikade, kada je bilo hapšenja i protesta “onih koji više neće da trpe Kurtijev teror”, kada je državni vrh “i grejao i hladio” atmosferu pričom o povratku srpske vojske na Kosovo? Zašto predsednik skupštine Vladimir Orlić nije zakazao hitnu sednicu o Kosovu? Zašto poslanici cele nedelje u skupštinskom holu nisu održali ni jednu konferenciju za novinare, već su iz Medija centra slali poruku šta u skupštini treba da se usvoji? Zašto drugi deo opozicije jedva da je poslao po neko saopštenje? Da li svi poslanici zajedno poručuju javnosti da kosovska kriza zapravo nije tako duboka? Ili je plan vlasti da građani čuju samo ono što ima da kaže predsednik Aleksandar Vučić, a da bilo kakvo suprotno mišljenje ne sme izaći u javnost čak ni sa drugog programa RTS-a?
U Skupštini Srbije se i protekle nedelje, formalno gledano, svakodnevno radilo. Dolazili su gosti iz Slovačke, Kine, Nemačke i Izraela, bilo je sastanaka sa Venecijanskom komisijom i ODHIR-om, bio je jedan skup posvećen zdravlju, jedan o deci i jedan sa sudentima, u skupštinsku proceduru stigao je predlog budžeta za narednu godinu. Nijedan od ovih događaja nije zaslužio više od kratke vesti u medijima, čisto da se zabeleži, a opet dovoljno da se skupštiski život nastavi i malo prekrije svu agresija i mizoginija viđena na prethodnoj sednici. Najaktivniji je bio predsednik skupštine Vladimir Orlić koji je dao još jedan intervju u kojem je sada već otvoreno pokazao da će podela “na nas i njih” biti njegov manir predsedavanja.
Kandidat najveće stranke za predsednika Skupštine Srbije je Vladimir Orlić, čovek za kojeg stranačke kolege kažu da ga je “milina slušati” i da je “dostojan nove funkcije”, a oponenti se pitaju kako će čovek koji nije dozvoljavao opoziciji da govori ni u televizijskim emisijama, sada u skupštini “razvijati dijalog”. Da li je Orlić iznenađenje? Na neki način i jeste jer je “donosilac svih odluka” do sada često bio sklon da na najviše funkcije “dovodi nekog sa strane”, od Ane Brnabić pa do Tome Mone, ili ministarke privrede koju su već svi zaboravili. Danas je dobra vest da su naprednjaci na još jednu bitnu funkciju uspeli da izaberu nekog svog, a ne one koje su do juče nazivali “žuti ološ“, nekadašnje perjanice Demokratske stranke, G17+, ili DSS-a. Međutim, dok su se razni Šapići, Čomićke, Čučkovići, Vesići ili Nedimovići samo pojavili, preleteli i odmah nekako pali u šefovu milost, Orlić nije imao tu sreću. On je morao baš da se potrudi!
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
