Nepodnošljiva „lakoća“ stiskanja zuba u Obrenovcu

Poverenje građanki i građana Obrenovca u institucije države najbolje se testiralo 5. i 6. marta, nakon što je Republički hidrometeorološki zavod proglasio crveni meteoalarm za teritoriju zapadne Srbije. To i najava padavina od 60 litara po metru kvadratnom, kao i snimak sednice štaba za vanredne situacije opštine Ub, bukvalno su “resetovali” stanje svesti stanovnika Obrenovca na 16. maj 2014. godine. 

 https://www.youtube.com/watch?v=YVqhEiuZcI4 
I pored činjenice da su opštinski štab za vanredne situacije Obrenovca i sve druge službe odavale utisak bolje organizovanosti i koordinacije, kao i vidnog prisustva mnogo većeg broja službenih vozila u gradu i okolini, stanovnici Obrenovca sa strepnjom su iščekivali najavljene poraste vodostaja na Tamnavi i Kolubari. Ne bez razloga. Deset meseci nakon poplave koja je opustošila Obrenovac, sistem za obaveštavanje i rano uzbunjivanje i dalje je van funkcije, a nasip Čikovac, preko koga je prošle godine voda došla iz pravca Uba, još nije saniran. Početak njegove sanacije, koja će trajati 60 dana, najavljen je bio upravo za 5. mart.

Meteoalarm

Gostujući na lokalnoj televiziji, predsednik opštine Miroslav Čučković otvoreno je priznao da će ovakvo stanje potrajati i pratiti Obrenovčane sve dok se problem bujičnih tokova na kolubarskom slivu trajno ne reši.

“Mi ćemo strepeti svaki put kada padne kiša zato što je neophodno da se uradi sanacija svih vodotokova opština na kolubarskom slivu i izgrade retenzije na prostorima iznad Obrenovca. Ono što imamo od postojećeg odbrambenog sistema je nedovoljno za količinu vode koja može da dođe, poput one u maju prošle godine. Ne postoji vrsta građevinskog objekta na teritoriji naše opštine koja može da spreči onakav ulazak vode. Mi ćemo sigurno moći na vreme da alarmiramo stanovništvo ukoliko bude bilo potrebe da se izvrši spasavanje imovine, pre svega, i napuštanje grada ukoliko to bude potrebno. Sama zaštita grada je nemoguća bez retenzija koje bi bile izgrađene tako da se u Lajkovcu i na Ubu brani Obrenovac, a u Koceljevi i Valjevu brani Ub. Na taj način bi se adekvatno upravljalo viškovima vode, s obzirom da su brda, koja su u zaleđu i Valjeva i Koceljeve, nešto što proizvodi bujične vode koje pune Kolubaru i Tamnavu i koje se slivaju kod nas.”
RTV Mag, 6. 3. 2015. godine

Obrenovac, maj 2014.  
Bez objašnjenja zbog čega su prvo sanirana oštećenja na savskim nasipima (do kojih je došlo usled proboja vode koja je oticala iz potopljenog Obrenovca, a nasip Čikovac, čiji je proboj doveo do nezamislivog potapanja grada, ostavljen za kraj i samim tim neobnovljen) Čučković je istakao da se sanacija nije mogla obaviti ranije, jer država nije imala novca.

“Neophodno da se taj posao završi pre maja i pre novog naleta vode. Radovi nisu mogli biti završeni pre zato što nismo imali pare kao država. Naša država je uplatila “Beogradvodama” novac pre samo nekoliko dana, oni su počeli to da rade. Videli ste i sami da su ovi nasipi na Savi koji su bili probijeni bili skupi i obimnih radova, i finansijski i tehnički. To je moglo biti urađeno u prethodnom periodu. Sada će ovo biti završeno i mislim da ćemo onda moći da budemo u nivou 2014, ali ponavljam još jednom, to je potpuno nedovoljno za onakav priliv vode ukoliko se opet desi.” RTV Mag, 6. 3. 2015. godine


Obrenovac

Iz istih razloga, zbog nedostatka novca, u proteklih deset meseci cilj je bio da se prvo obnove školske i predškolske ustanove, popravi infrastruktura (vodovod, kanalizacija, toplovod) i stambeni objekti, da “zaživi život”, pa da se tek onda krene sa sanacijom nasipa.

“Mogli smo da uradimo sve nasipe i da onda nemamo grejanje. Da ova država ima para ništa ne bi bio problem, pošto nema para onda imamo i ove probleme koje imamo. Pre svega mislim na nesistemsko uređenje svih rečnih vodotokova ne samo u Obrenovcu, nego i u svim navedenim opštinama koje postoji decenijama unazad, paralelno praćeno sa razaranjem sistema civilne zaštite, obuke, centra za obaveštavanje, Vojske Srbije. Prva stvar koju ćemo na narednoj sednici skupštine tražiti od Vlade Republike Srbije je da se razmotri mogućnost vraćanja garnizona inženjerijske brigade u Obrenovac, s obzirom da je ta kasarna ukinuta pre manje od deset godina, jer bi to pružilo veliku sigurnost našim građanima. Druga stvar jeste da pokušamo na neki način da dobijemo jaču opremu i savremenije sisteme za obaveštavanje. Trenutno ovde imamo čoveka koji je zadužen za dve sirene koje rade. Imamo ljude koji su u policijskim kolima, kolima hitne pomoći i vatrogasnim kolima koji su spremni da krenu da obaveštavaju narod. Iznajmili smo od Sektora za vanredne situacije (SVS) nekoliko automobila „lada niva“ s megafonima koji bi bili za obaveštavanje stanovništva. To je sve improvizacija u odnosu na ozbiljan sistem obaveštavanja koji je očigledno potreban našoj opštini. Ali to je stvar koja takođe košta 750.000 evra. Donatori su uplatili gradu Beogradu taj novac i mi očekujemo implementaciju tih sredstava tokom ove budžetske godine.”
RTV Mag, 6. 3. 2015. godine

Miroslav Čučković

Čučković je naglasio i da je potpuno svestan straha i nepoverenja u institucije kod stanovnika Obrenovca.

“Nekoliko puta sam rekao, ja sam potpuno svestan zašto su ljudi uplašeni. Kada ti tvoji ukućani ne veruju, onda verujte da znam koliki je strah u stanovnicima. Poverenje se vraća delima i sa kredibilnim informacijama pre svega. Ukoliko smo ugroženi – zašto smo ugroženi, ukoliko smo bezbedni – zašto smo bezbedni. Jedino što ne treba da radimo to je da bez obzira na to što su ljudi uplašeni, govorimo nešto što bi želeli da čuju. Ali sa druge strane, ne smemo ni da nekoliko puta proizvodimo paniku da se ne bismo našli u situaciji da posle dva ili tri ovakva krizna momenta imamo onu situaciju – „Ide vuk, ide vuk!“, pa kad bude stvarno bio vuk da ljudi kažu: „Ma, jok, nije, to oni drame bez veze“. U svakom slučaju, svaki naredni put ćemo se ponašati isto. Institut “Jaroslav Černi”, RHMZ, vodoprivreda uključujući „Srbijavode“, „Beogradvode“, svi šefovi štabova u okolini i SVS sa nadletanjem celog rejona kako bi se iz vazduha videlo šta je to što nam dolazi i od Rudnika i od Pocerine i od svih ostalih okolnih brda, i na taj način pravimo plan, obaveštavamo stanovništvo i dejstvujemo ovako kako smo sada radili.”
RTV Mag, 6. 3. 2015. godine

Nejasno ostaje i zbog čega je, pored svega navedenog, odlukom Vlade Srbije od 30.oktobra prošle godine ukinuta vanredna situacija na teritoriji GO Obrenovac. Preciznije, kako je moguće da Štab za vanredne situacije GO Obrenovac, zaključkom od 13. oktobra, konstatuje da su se stekli uslovi za normalan život u Obrenovcu i traži ukidanje vanredne situacije, uprkos svemu što je Miroslav Čučković izrekao nakon proglašenja crvenog meteoalarma pet meseci kasnije, a što je nesumnjivo znao i kada je podnosio zahtev za njeno ukidanje?

Obrenovac

Do danas građani Obrenovca nisu dobili objašnjenje od države kako je i zbog čega njihov grad stradao, a oni izgubili sve što su imali. Samim tim sumnjaju i da se bilo ko ozbiljno bavio analizom majskih poplava, na osnovu koje bi se planski i sistematično moglo pristupiti preventivi i boljem reagovanju u budućnosti. Razmišljanje o tehničkoj opremljenosti nadležnih za reagovanje u vanrednim situacijama od opštine do Grada i Republike, samo ih dodatno ispunjava zebnjom. Deset meseci žive sa strahom i strepnjom svaki put kada padavine potraju nekoliko dana. Nepoverenje i bojazan od ponovnog prolaženja kroz već doživljenu katastrofu, zajednički su imenitelj za Slavicu Stanković, Ljubišu Negića, Snežanu Pavlović i Igora Ljevnaića, čije su kuće bile poplavljene. Svi se oslanjaju samo na sebe i razočarani su onim što država nije preduzela u prethodnih deset meseci. Poučeni iskustvom od maja prošle godine sa rezervom pristupaju svemu što čuju od predstavnika vlasti, tim pre što se izjave i ne razlikuju bitno. Kako kaže Slavica Stanković, nezaposlena samohrana majka, i prošli put su ih uveravali da je situacija pod kontrolom i da će biti obavešteni na vreme, a sve se završilo potopom i krajnje haotičnom i neorganizovanom akcijom spasavanja i evakuacije. Slično mišljenje ima i Ljubiša Negić. Njihove kuće, u blizini osnovne škole “Jovan Jovanović Zmaj”, našle su se direktno na udaru vodenog talasa iz pravca koji je branio nasip Čikovac.

 http://soundcloud.com/istinomer2/slavica-stankovic-i-ljubisa-negic 
Sa druge strane, Snežana Pavlović, koja stanuje u blizini naselja Šljivice,  kaže da sebi ne dozvoljava ni da razmišlja o novoj poplavi i životu posle nje, jer bi on bio nemoguć. Igor Ljevnaić, stanovnik naselja Šljivice, smatra da bez obzira na sve izrečeno država i dalje nije učinila ništa značajnije da spreči novu poplavu i oslanja se pre svega na sebe i svoju procenu.
 http://soundcloud.com/istinomer2/snezana-pavlovic-i-igor-ljevnaic 
Psiholog profesor dr Žarko Trebješanin za Istinomer kaže da je strah građana Obrenovca „razuman i ne bez osnova“. Nakon majskih poplava sa studentima je radio istraživanje u Obrenovcu i seća se, kako kaže, da su ljudi opisivali jezive scene: potpuno mrtvu tišinu u gradu koju remete jedino pozivi u pomoć, čekanje pomoći, dolazak čamca i strah da se čamac ne prevrne. To stvara, ističe, osećaj katastrofe i nije ni čudo da se građani uplaše čim počnu da padaju veće kiše. Po rečima profesora Trebješanina, ovde jeste reč o postraumatskom sindromu, jer se on ne vezuje samo za ratna dešavanja, već i za bilo koji oblik traumatskog iskustva, samim tim i elementarne nepogode. To je reakcija koja se razvija kasnije, posle traume, i manifestuje kroz prisilne slike koje se stalno vraćaju („flešbek“), noćne more, strašne snove, depresiju ili glavobolje, u manjem ili većem obimu.
*

Postraumatski sindrom u Obrenovcu: Žarko Trebješanin  
Zato, po njegovom mišljenju, postoji jedan veoma raširen, gotovo masovni strah u Obrenovcu, zabrinutost, okupiranost time koliko pada kiše, kakvi su nasipi, praćenje vodostaja i prognoza. Proglašenje crvenog meteoalarma u tom smislu izaziva i paniku. Drugi utisak je da su građani izgubili poverenje da je država dobro organizovana, da svako zna svoj posao i da su sigurni da će biti na vreme evakuisani.

“Iskustva su izgleda dosta loša, tako da su ljudi prosto izgubili poverenje. Provejava svuda osećanje bespomoćnosti, beznađa, depresije i kao lajtmotiv se provlači da ne bi izdržali još jednom tako nešto. I tu stvarno čovek mora da ih potpuno razume. Ko je jednom doživeo takvu katastrofu, sasvim se razumno plaši. Možda i strašniji od materijanog gubitka, koji uopšte nije za potcenjivanje, jeste taj gubitak poverenja, gubitak nade, gubitak duševnog zdravlja i mira. One neophodne duševne ravnoteže. Gubitak osećaja da mogu da veruju da će biti zaštićeni i sigurni, kasnije. Oni više toga nemaju. To vam je kao da živite na ivici provalije, i svaki čas može da se obruši kuća i da odete u bezdan. Mislim da je osnovni problem to što ljudi više ne veruju. Pre majskih poplava su verovali da brzom intervencijom mogu da budu spaseni ili da država brine o tome i da vodostaj neće preći kritičnu granicu. Izgubljeno je osnovno poverenje da će biti zaštićeni, da postoje ljudi koji brinu da do poplava ne dođe, a ako i dođe da će biti na vreme zbrinuti i evakuisani, a šteta nadoknađena. Mislim da je to osnovni razlog zašto su ljudi toliko zabrinuti i spremni na ono što niko niti bi voleo niti bi ikom poželeo, da napuste svoju kuću i da se odsele. Pogotovo ko je tu živeo više od 30 godina“, kaže Trebješanin.

On ističe da u celoj situaciji i mediji mogu da imaju značajnu ulogu ako bi više pažnje obratili na ljude, a ne samo na podatke o obnovi i konstataciji da su stanovnici Obrenovca zabrinuti i u strahu.

“Ljudi koji nisu to iskusili, recimo iz Beograda, uglavnom to sve shvataju vrlo, vrlo apstraktno. Novinski naslovi su jedno, a neposredan doživljaj nešto sasvim drugo. Osećaj empatije stvara se tek kada neposredno čujete ili vidite osobu koja je to doživela, a sa njom ide i dublje razumevanje straha sa kojim Obrenovčani žive. A neki strahovi i zabrinutost građana Obrenovca su potpuno razumni. Građanima Obrenovca je potrebna pomoć, pre svega, u tom smislu da im se kaže istina. Šta je tačno urađeno, šta će se i kada uraditi, koliko su stvarno zaštićeni, bez šminke i ulepšavanja. Da bi ljudi znali na čemu su, dokle voda može doći. Jer strah koji osećaju sasvim je realan i tu mora nešto da se učini, ne psihološki, nego da se zaista naprave mnogo bolji uslovi za život. Da se osećaju bezbedno i povrate poverenje. To je osnovno“, zaključuje Trebješanin

Autorka je novinarka, građanka Obrenovca.