Unizhennye i oskorblennye

Otkako sam ja popustio u izveštačkom ritmu, Srbija i mi kao njezina dečica uvređeni smo 174 puta, što od neodustajnih dušmana, što od naše braće: Evropska unija je u nastupu milosrđa ukinula sankcije pravnim i genetskim naslednicima Slobodana Miloševića. K chemu, zavapila je udovica na privremenom neradu u Moskvi, sva naša tečevina je u Srbiji. Uvredio nas je Haški tribunal, koji je pre dvanaest godina ukazao gostoprimstvo telesno zdravom čoveku, a vraća nam bolesnika koji, pak, veli da se neće baviti svojim lečenjem, nego dolazi da se sveti. Uvredio nas je skladatelj Josipović koji je ujedno i predsednik susedne Hrvatske. Ivo nam je pretužan što Šešelj nije osuđen. Pa, bio je vojvoda slavnome sudu na raspolaganju dvanaest godinica, Srbija ga za razliku od većine haških mušterija nije krila niti se on sam krio. Drugo, imao bi pretužni Ive za čim da žali u vlastitoj prćiji, baš zato što je etnički tak krasno i temeljno očišćena. Uvredio nas je, gle, gradonačelnik Soluna, grada o čijem pristanišču pevamo u „Kreće se lađa francuska“.